Прича о традицији и историји једне школе

Лесковачки крај има богато културно-историјско наслеђе. Као средина око које гравитирају мања места, град на Ветерници је био главни носилац просветне делатности на територији данашње југоисточне Србије. Бројни историјски изазови и велика искушења имали су велики утицај на развој просвете у овом крају. У борби за опстанак током више од четири века османске владавине на овим просторима Лесковчани су придавали посебан значај књизи, као начину опстанка српске етничке свести у овом делу државе. Колико је књига била значајна Лесковчанима, указују подаци о куповини књига на панађурима који су одржавани широм Балкана.

 

Једини симбол државности који је опстао после слома српске средњовековне државе, додуше са прекидима, била је Пећка патријаршија. Велики утицај на просветне прилике у североисточним деловима историјске Старе Србије имали су калуђери метоха манастира Јована Рилског, Прохора Пчињског, Дечана и Хиландара. Ови манастири су у првим годинама 19. века имали своје метохе и у Лесковцу. Монаси ових манастира доносили су књиге и даровали их школама и појединцима. Све до 19. века школе су се налазиле у близини цркава и манастира или у оквиру истих. Школе које су настале ван цркве настајале су на иницијативу имућнијих појединаца који су желели да њихова деца стекну образовање, а било је и ђака који су се школовали за свештенички позив. Школе су биле везане за учитеље, па би у случају одласка учитеља школа престала са радом. Тек са одвајањем школе од цркве у 19. веку и прихватањем новог наставног метода који је долазио из Кнежевине Србије школе грађанског типа добиле су на значају.

 

Први учитељ у 19. веку за кога постоје подаци био је „даскал Даца“. По пореклу је био Лесковчанин, а образовање је стекао у родном граду и у Крушевцу. Своју учитељску делатност почео је 1810. године и наредних четрдесет година био је главни учитељ у Лесковцу. Учио је ђаке из словенских књига, а просторија где се одржавала настава налазила се код старе цркве, у близини данашње цркве „Оџаклија“. На том простору 1854. године подигнута је школска зграда коју су Лесковчани назвали „Ча Митина школа“,. Назив је добила по Мити Николићу који је био учитељ бројним генерацијама у лесковачкој вароши, а дуго је коришћен и назив „Школа код цркве“. До ослобођења од османске власти децембра 1877. године школа је располагала скромним капацитетима у виду три учионице.

 

Преокрет у образовању десио се када је у Лесковац дошла друга значајна личност за историју образовања. Касније ће и прва модерна школа подигнута 1904. године по њему добити име. У питању је учитељ Јосиф Костић. По рођењу Приштевац, учитељ Јосиф је у Лесковац дошао 1868. године као први школовани педагог који је образовање стекао у Београду и Сомбору. Остао је упамћен и по чињеници да је у школу примао женску децу, што је за то време био изузетак. Био је добар познавалац немачког и османског језика из којих је држао наставу заинтересованим ученицима. До краја османске окупације био је тумач и преводилац османског језика. Уџбеници по којима је држао наставу долазили су из слободне Србије посредством посебних одбора који су водили бригу о издржавању образованих институција под окупацијом. За изузетне резултате из области образовања добио је Орден Св. Саве V реда. Умро је 1900. године. Нова школска зграда, према казивању Живојина Трифуновића, подигнута је школске 1904/1905. године, у част стогодишњице Првог српског устанка.

 

До 1931. године школска зграда је носила назив „Школа II кварта“, а одобрењем Министарства просвете од 4. јуна 1931. године школа је понела назив „Штросмајер“, по великом, хрватском поборнику југословенства. Период немачке окупације био је посебно тежак за функционисање школе. За време рата школа је носила назив „Учитељ Јосиф“, а после рата школа је понела назив „Осморазредна основна школа Јосиф Костић“. Одлуком Народног одбора из 1959. године ова школа понела је назив Основна школа „Јосиф Костић“ који носи до данашњег дана.

 

Највећи број ђака ова школа имала је после Другог светског рата и то близу 2000 деце. Данас школа броји 1000 ђака и највећа је градска школа. После изградње нове школске зграде 1904. године, извесне измене претрпела је 1920. године, затим седамдесетих година 20. века и напослетку комплетно реконструисање школске зграде завршено је 2020. године, а вредност радова износила је сто тридесет милиона динара.

 

Дуга традиција ОШ „Јосиф Костић“ обавезује све нас да са великим поносом чувамо ову нашу најстарију образовну установу у Лесковцу. Школа је сведок прошлих времена, а окренути будућности не смемо да заборавимо наше почетке.