Прича о знању, вољи и успеху

Дејан Стојковић је рођен у Врању 1971. године, где је завршио Основну школу ,,Јован Јовановић Змај’’, наградом ,,Златно перо“ као ученик генерације. У родном граду завршио је и Гимназију ,,Бора Станковић“. Још као средњошколац се истицао у математици, физици и астономији, те је награђен и Аласовом дипломом за успехе из математике и специјаном наградом за успехе из астрономије, и чак три пута је био првак Србије и два пута првак Југославије.

 

Како сам каже, на њега је Истраживачка станица Петница оставила дубог траг и дала му важне животне смернице. ,,Тамо сам имао приступ нашим врхунским научницима, од којих је већина добила своје докторате у иностранству. Тако сам и стекао утисак да постоји тренутак када се апсорбује све то што је могуће, наравно по питању знања и искуства, из једног окружења, да је онда најоптималније променити средину и наставити са усавршавањем негде другде. Поред тога, то су биле деведесте године прошлог века са целокупним контекстом који иде уз њих. Одлазак у иностранство је делимично био мотивисан и материјалном ситуацијом, а представљао је и добар изазов за младог човека да види тачно колико вреди и шта све може да уради“, прича Дејан Стојковић о својим почецима у свету науке и научника. Након што је завршио физику на Природно-математичком факултету у Београду као први у генерацији, Дејан Стојковић је магистрирао у Групи за елементарне честице и гравитацију Института за физику у Земуну, а потом се отиснуо у свет где је наставио школовање.

 

,,У Америци сам докторирао, завршио постдокторске студије и тренутно сам редовни професор на Државном Факултету Њу Јорка. Бавим се теоријском физиком елементарних честица, гравитације и космологије. Прецизније, бавим се фундаменталним питањима о настанку, еволуцији и будућности нашег универзума и објеката у њему (звезда, црних рупа, галаксија), од најмањих до највећих просторних и временских скала“, каже Стојковић.

 

Када су у питању награде он каже да на почетку каријере пуно значе, јер дају мотивацију и енергију да наставите са радом. Касније постају мање битне. Наглашава и то да се дешава да награде врло често не заврше у правим рукама, јер је социјална, па и политичка компонента чак и у природним наукама врло јака, и додаје: ,,Мени највеће задовољство причињава када дуже радим на неком интересантном, али тврдоглавом проблему, и када коначно дођем до решења. Онда ме то држи срећним и анулира неке друге негативне компоненте које живот доноси. Од награда, посебно бих издвојио награду ,,Марко Јарић” која се дођељује најбољем физичару српског порекла (у земљи и свету), а популарно је зову Српска Нобелова Награда”. У образложењу жирија за доделу ове награде, наглашено је да је професор Стојковић дао посебно значајан допринос анализи динамике црних рупа у вишедимензионалним космолошким моделима, као и разраду експерименталног метода BlackMax, којим би се на великом хадронском сударачу ЦЕРН по први пут могли детектовати ефекти квантне гравитације (мини црне рупе).

 

До сада је објавио на десетине научних радова у водећим међународним часописима. Рецензент је у неким од најугледних часописа у свету и ангажован је као стручњак за оцену квалитета истраживачких пројеката у САД, укључујући и НАСА панел за гравитацију.

 

,,Без имало претеривања, српски научници у свету уживају заиста велики углед. Наш систем образовања, бар док сам ја ишао у школу, је био врло темељан, квалитетан и широк. Био сам врло изненађен како сам лако добио максимални просек оцена на докторским студијама и био бољи од конкуренције без неког већег напора. Једна од битних олакшавајућих околности је била што је добар део предмета на докторским студијама био у саставу основних студија код нас у Београду. Неуобичајени начин размишљања, креативност, радне навике и приступи проблемима омогућавају људима нашег порекла да се на неки начин издвоје из конкуренције. Уосталом, погледајте само списак добитника награде ,,Марко Јарић”. То су све угледни професори који су направили завидне каријере у иностранству“, наглашава врањски физичар.

 

Дејан је по завршетку ПМФ-а у Београду, а пре одласка у Америку радио на Институту за Физику у Београду. Везе надогрђене у том периоду са ПМФ-ом и Институтом никада није раскидао. Каже и да је у међувремену успоставио везе и са ПМФ-ом у Нишу. Тако да током сваког боравка у Србији, одржи бар по једно предавање на овим факултетима. А однедавно наше Министартсво просвете, науке и технолошког развоја расписује конкурсе за пројекте где домаћи истраживачи и људи из дијаспоре могу заједно да конкуришу. Дејан је позван да се прикључи и једном таквом тиму и не крије да му је право задовољство да сарађује са нашим људима. На питање да ли га мучи носталгија, Дејан сасвим искрено одгвара: ,,Врло често. Ја мислим да то никада не престаје, ни после много деценија. Зато и често долазим кући. А после пар дана проведених у Врању, чини ми се као да никад нисам ни одлазио. Још увек имам родбину и пуно пријатеља у Врању са којима одржавам везу“. О повратку у Србију каже да је занимљиво да скоро сви из дијаспоре стално размишљају о томе и дискутују о детаљима, као и да уопште није лако донети коначну одлуку. ,,Постоји пуно варијабли, ситуација се стално мења. Неки се врате, а неки не. Ја за сада остављам све могућности отвореним“, открива нам Стојковић.

 

Младим људима, посебно онима који желе да се баве научним радом, поручује: ,,Не постоји универзална порука која би одговарала свакоме. Некоме одговара наша средина, некоме иностранство. Неко воли теорију, а неко практичан рад. Неко воли да ради сам, неко у великим колаборацијама са пуно људи. Али, ако човек следи своју интуицију, ако постоји нешто што га вуче, треба тако и да уради и неће погрешити. Само слушајте тај унутрашњи глас и не потискујте га, чак и ако се ваша околина не слаже потпуно са тиме. На крају крајева, свако од нас треба да доноси своје одлуке, а најгора варијанта је одрећи се свог суверенитета. И новац не треба да игра пресудну улогу. Ако радите оно што волите, онда ћете бити врло добри у свом послу и новац ће доћи сам по себи на овај или онај начин“.