Скобаљић град између легенде и историје

Културна и историјска баштина лесковчког краја у средњем веку сматра се изузетно богатом и вредном. Историју средњовековне Дубочице чине људи, предмети, храмови и легенде које су препричаване генерацијама. Одлуком ромејског цара Манојла I Комнина да „Глбочицу“ (Дубочицу) преда у наследни посед Стефану Немањи један је од кључних догађаја за историју овог краја.

 

Од тог доба па све до половине 15. века и пада под османску власт, Лесковац је био у саставу српске средњовековне државе. Лесковачки крај је више пута у историји био један од најважнијих стубова заштите српске државности. Тако је било и у време Српске деспотовине под управом Ђурђа Бранковића. Најпознатија личност из ових крајева био је војвода Никола Скобаљић, војсковођа српског деспота Ђурађа Бранковића и сведок последњих борби у одбрани јужних граница српске државе од Османског царства у средњем веку.

 

О овој личности испричане су бројне легенде. Једна од њих говори о етимологији његовог презимена која се доводи у везу са рибом скобаљем коју је његова мајка јела у време његовог зачећа, док друга доноси податке да Никола није страдао у борби против Османлија већ да је на свом коњу одлетео. У завичајној историји остао је упамћен као јунак великих врлина, изузетно високог стаса и ратничке вештине. Оно што одваја легенду од историје су историјски извори који наводе да је Османлијама нанео пораз код Бање септембра 1454. године, док су османске снаге у бици код Трепање новембра исте године нанеле пораз војсци коју је предводио Никола Скобаљић.

 

После овог пораза Никола Скобаљић је заједно са својим стрицем набијен на колац. Начин на који је убијен Никола Скобаљић послужио је ширењу култа међу српским народом, а ореол његовог мучеништва био је златног сјаја. Знаменити српски ерудита 19. века Милан Ђ. Милићевић приликом обиласка лесковачког краја забележио је причу стогодишњег старца Стојана о Николи Скобаљићу и граду који је у то време био рушевина, затим извору који носи име јунака, као и цркви коју је сазидао овај српски јунак.

 

На шумовитим обронцима планине Кукавице, изнад вароши Вучје и кањона реке Вучјанке, на неприступачном терену омеђаном оштрим стенама налази се Скобаљић град (Зелен-град). Окружен густом шумом, косама и гребенима, ово место имало је природну заштиту.

 

Од давнина ови крајеви били су стратешки важни, како због трговине тако и због војних интереса. У близини града пронађена је грнчарија из римске ере, као и налази из раног средњег века. Најмлађе утврђење, оно о коме је овде реч, потиче из 15.века, из времена Николе Скобаљића.

 

Данас су нам познати остаци зидова, бедема и кула. Археолошка истраживања почела су 1984. године на иницијативу Народног музеја у Лесковцу и у организацији Завода за заштиту споменика културе у Нишу, а 1986. године истраживању су се прикључили стручњаци Филозофског факултета Универзизета у Београду.

 

Скобаљић град чине Горњи и Доњи град изграђени на стеновитом крају обронка правца запад-исток и подграђе. Остаци наоружања и војне опреме сведоче да је овај град имао јаку и добро опремљену војну посаду, наоружану за офанзивне акције, али и за одбрану утврђења и читавог краја.

 

Скобаљић град је био крајиште Српске деспотовине и посебно што је вредно истаћи је да се налазио у близини Новог Брда, најзначајнијег српског рудника у средњем веку. Најмоћнији бедеми града налазили су се на западу, док је на северу био смештен одбрамбени ров.

 

Након обнављања Српске деспотовине 1444. године, град је био президан, а као важна новина у Скобаљић граду јавља се кула поред улаза у мали град. Кула је испуњена земљом око два метра висине и прилагођена је за дејствовање артиљерије. Обновом из овог периода град је постао важна тачка у одбрани српскe границе. Живот на Скобаљић граду био је прекинут османским освајањем у другој половини 15. века. И данас у лесковачком крају остала је жива успомена на јунака Николу Скобаљића који је одавнo превазишао оквире завичајне историје.

 

Од 1990. године Скобаљић град налази се на листи Завода за заштиту споменика културе Ниш као непокретно културно добро од изузетног значаја.