Најбоље из Србије
04.11.2021. - 09:30
Сладак укус традиције
Сезона је спремања зимнице, а у обиљу бројних кулинарских специјалитета подсећамо на један традиционални, који у Прибоју и суседним срединама покушавају да отргну од заборава. У питању је сита, односно житки пекмез
Сита се прави се од непрсканих, старих сорти јабука и крушака, углавном слатких, а за дијабетичаре и од киселих јабука. Не зна се одакле тачно потиче овај рецепт, али ситу сви воле да дегустирају, било као здраву храну, као природан лек, а највише као универзални слаткиш.
У домаћинству Амиџић из прибојског села Калафати већ поодавно производе ситу по рецепту својих предака, и то не само за своје потребе. Сита је потпуно природна, нема никавих додатака, а за њено спремање потребно је само квалитетно воће и наравно, доста стрпљења и гурманске љубави.
Сита се прави од исцеђеног сока из претходно самлевеног воћа. Кува се од 10 до 15 сати. Од 300 килограма јабука добија се до 100 литара сока, од чега се добије од 10 до 12 килограма сите. Док се кува - не меша се и не додају ни шећер нити конзерванс. Када се добро укува, може да се користи и после неколико година. Сита је као старо вино, што дуже стоји, све је укуснија.
Као што се производи, сита се и користи у малим количинама. За једну особу довољна је супена кашика сите, односно око 100 грама је довољно је за четири или пет особа. Два килограма сите може да задовољи потребе једне породице у сезони. Ујутро је добро попити по малу чашицу сите, а користи се и као прелив за многе колаче, а одлично иде и уз кајмак.
Цена сите је у рангу управо кајмака или меда, од око хиљаду динара до десет евра.
Сита је била деликатес, у време када није било посебних слаткиша или колача. У мешовитим срединама више су је производиле муслиманске породице, јер они из верских разлога нису воће користили за печење ракије, па су воће, које су чак и више гајили од српских домаћина, користили или за сушење, за дуге зимске дане, или за густи и житки пекмез, односно ситу.
Некада се сита производила на примитивним направама, које су се звале - карлица, чекић, торба, преслица и ован, а Амиџићи су отишли корак напред, модернизовали су производњу и набавили функционалније мељарице и цедаљке, па сада припреме воћа за кување сите, трају сат-два, а некада им је био потребан цео дан.
Амиџићи немају проблема са пласманом сите, али да би отворили породичну фирму, потребна им је, у првом реду, сигурна вишегодишња производња старих сорти воћа, како њихова, тако и њихових комшија.