Србобранци чувају успомену на др Ђорђа Бастића

Рођен је 1839. године у Риђици. Детињство је провео у Старом Бечеју, у коме је његов отац Александар био свештеник, велики родољуб и присталица Вука Караџића. У кући се говорило народним језиком, писало реформисаном ћирилицом и са усхићењем су се читале народне песме и приповетке. У таквом духу је васпитаван и његов син Ђорђе.

 

Гимназију је завршио у Сремским Карловцима, а медицину студирао у Бечу, где се дружио са Вуковим присталицама и био истакнути члан „Удружења српске академске омладине”. Посећивао је Вука у његовом дому и са пажњом слушао његове мудре речи. Када је Вук Караџић 1864. године умро, Ђорђе је има част да носи ковчег са посмртним остацима великог реформатора нашег језика и правописа.

 

После завршених студија у јуну 1866. године, Ђорђе постаје општински лекар у Србобрану. Понашајући се у складу са својим хуманистичким васпитањем и етиком племенитог лекарског позива, убрзо је у Србобрану постао у народу веома цењен и омиљен.

 

Након избијања епидемије опаке болести колере, Ђорђе Бастић се сам, без ичије помоћи, без лекова и искуства, упустио у бескомпромисну борбу са опаком болешћу. Неуморно је дању и ноћу обилазио болеснике, лечио их, храбрио и просвећивао. Спречавао је изворе опаке болести и пожртвовано лечио, већ исцрпљен и изнурен, све док и сам није подлегао страшној болести 1866. године – исте године кад је завршио студије у Бечу и дошао у Србобран, у својој 28. години живота. Сахрањен је према његовој изричитој жељи у Србобрану, уз највеће почасти. Србобранци су му у знак захвалности подигли леп надгробни споменик на посебно уређеном и издвојеном месту на православном гробљу у Србобрану.

 

На плочи споменика на источној страни, омладина Бачког диштрикта одала је признање младом лекару стиховима:

Признање наше ово је, друже,

На каму овом, што ти се реже,

Награду верну труда твог,

Може ти платити само Бог.

 

Ђачко – студентска дружина Срба у Будиму одала му је признање стиховима са јужне стране споменика:

Да делом каже одавне жеље,

Како је браћи помогао рад,

Њима је дошао у вељој беди,

И овде остави живот млад.

 

„Удружење српске академске омладине” у Бечу изражавало је тугу због смрти свог члана стиховима на северној страни споменика:

Најдраже благо, млађани живот,

Слађану наду, једини дар,

Приноси сјајно светињи нашој

Народу своме на олтар.

 

Дом здравља и једна улица у Србобрану носе данас име доктора Ђорђа Бастића, који је пожртвовањем и племенитошћу овековечио лекарски позив и своје лично име. Зато живи у успомени свога народа и после смрти.