Стари лав из Буковичке бање

Током аустроугарске окупације, након изгнанства српске Владе и војске у Првом светском рату, бројни савременици тог доба сведоче о разним злоделима чији је циљ био да се српски народ понизи и обесхрабри. Један од таквих покушаја десио се и у Аранђеловцу када је издато наређење аустроугарских власти да се у парку Буковичке бање постави скулптура лава, као симбол моћне државе окупатора.

 

Највероватније да је идејни творац скулптуре био Петер Гинтер, аустроугарски официр, који је замислио да Лав буде уздигнут на постамент са којег ће газити српску заставу. Клесање је поверено српским заробљеницима, стационираним у оближњем мајдану, људима вичним радовима од камена. За материјал израде је одабран чувени бели мермер са аранђеловачке планине Венчац.

 

Радови су почели 1916. године и трајали дуго, све до пред краја Великог рата. Према неким информацијама, заробљеници - клесари су одуговлачили тај посао, потајно се надајући слободи, а делом и зато што им је тај посао био неупоредиво лакши од тешког кулука у мајдану.

 

Ипак, како то обично бива на просторима у којима живи наш народ, снажна воља је превагнула и ношени љубављу према отаџбини наши преци извојевали су слободу. Тада се српска застава поново винула високо, а Лав у парку Буковичке бање остао је незавршен на свом постаменту, без исклесане угажене црвено, плаво, беле заставе. Уместо тога, исклесано је цвеће у част победе и славе српског народа, у инат изјаловљеним надама окупатора.

 

И како то, опет, обично бива са људима из Шумадије, прихватили су аустроугарског Лава као свог пријатеља. Често су локални доколичари збијали шале о томе како Лав ни за шта није крив и како, ето, баш ту међу столетним стаблима у парку и крај точионице минералне киселе воде павиљона Књаз Милош, он и треба да буде. На тај начин је кохезија мирног суживота Лава и мештана Аранђеловца трајала више од две деценије, све док нови ратни вихор није захватио немирни Балкан.

 

Почиње Други светски рат и неки нови војници страних сила долазе да заврше посао својих претходника. Домишљати мештани наше варошице, 1941. године закопали су Лава у шуми недалеко од парка Буковичке бање. Према једној од прича локалних људи, Лав је скинут са постамента, а Немци, револтирани тиме што скулптуру Лава нису нашли и онемогућени да заврше клесање угажене српске заставе, минирају постоље на коме је био. Друга приповест, пак, вели да је постоље такође сакривено, али да никада није пронађено. Говорило се и да се због велике елементарне непогоде формирало клизиште од влажне земље које је открило место закопаног Лава, а да није тога било, питање да ли би он икада био пронађен. Како год, након рата, Лав је враћен на своје место, додуше без постамента, где је и данас.

 

Протоком времена, oстарио је и наш Лав. Можда више није тако леп као некада. А можда је још лепши. У сваком случају, свашта је преживео и свега се нагледао. На жалост, временом је остао без доње вилице. Међутим, не варајте се, опасан је он и даље. И даље је веран чувар свог парка. Било је жеље да се врати на постамент на коме је некада био.

 

Иницијативом људи из локалне самоуправе сазидано је постоље слично оном на коме је некада био. Ипак, због безбедности и даље је питање да ли ће бити враћен на те висине или ће бити нађено неко боље решење. Постоји идеја и да се скулптура рестаурира и врати доња вилица како би поново био снажан као некада.

 

Наш Лав је ту. И остаће заувек у свом парку. Чекају га боља времена када ће и он, чарима естетске хирургије, бити поново леп и млад. Само овог пута неће бити опасности од неких нових скривања и негативних симболика.

 

Време ратова је, дубоко верујемо, иза нас, а симбол епохе страдања и храбрости, наш верни друг - Лав, је ту и чека, обазриво, да види своје Аранђеловчане и све драге госте. Да чува и бди као и сваки прави заштитник. Наш, и свачији!

 

Живео нам, Лаве, још многе векове!