Текстилни музеј у Стројковцу

Судећи по величини и просторијама за становање у њеном саставу, кућа је била власништво богатих Турака. У њој су 1884. године предузимљиви Лесковчани отворили прву фабрику гајтана, што се сматра зачетком текстилне индустрије у Србији. Пре више од 30 година зграда је претворена у музеј са аутентичном опремом и чарковима које су тадашњи лесковачки индустријалци у Стројковце довезли из Бугарске, иако је она строго забрањивала извоз машина.

 

Зграда музеја представља тип „црнотравске дунђерске куће“. У левом крилу смештена је воденица, док су у десном просторије за становање у приземљу и на спрату. Изнад улазног одељења у приземљу је тераса са аркадама. Прва лесковачка фабрика гајтана, у изнајмљеној воденици, звала се „Антоније Поповић и компанија", а међу оснивачима су били и Глигорије Јовановић, Димитрије Теокаревић, Прока Митић и Стефан Бојаџов, чије је знање и искуство било од непроцењивог значаја.

 

Воденица је 1959. године откупљена од бивших власника и рестаурирана. Зграда је сачувала специфичну лепоту архитектуре, карактеристичнe за време у којем је грађена, а унутрашњост је опремљена аутентичним намештајем и предметима из свакодневног живота воденичара. У њој су изложени оригинални предмети који презентују процес производње гајтана.

 

„Чаркови су изум бугарских држављана, па је на основу тога ова земља држала монопол у производњи и извозу вуненог гајтана на читавом Балкану. До ослобођења од Турака, за богате лесковачке трговце није било препрека у увозу вунених производа, али новонастале границе и царинске баријере су утицале на смањење трговинске размене. Купили су фабрику Стефана Бојаџова у Карлову и размонтирали чаркове. Формирали су два каравана, а Бугари су, сазнавши за кријумчарење, пратили трагове само једног, па су једино њега и зауставили. Други караван је, зато, несметано прешао границу код Власотинца - захваљујући лукавству, јер су коњима потковице биле окренуте у супротном смеру, па је потера стекла утисак да се караван креће ка Бугарској. За прање вуне и покретање чаркова, које су инсталирани на постојећа воденична вретена, коришћен је пад Накривањске реке. У воденици је постојала и бојаџиница, па не чуди што је, између два рата, Лесковац био знан и као Српски Манчестер“, објашњава Мира Ниношевић, историчар и директор лесковачког Народног музеја.

 

Музеј је реконструисан је 2011. године, када је објекту враћен стари сјај, а некадашњи, аутентичан начин производње гајтана поново је у функцији. Рестауриран је и канал којим је текла вода чија снага је покретала механизам за окретање чаркова и упредање гајтана.

 

Текстилни музеј у Стројковцу је 1980. године проглашен за културно добро – споменик културе.