„Верујте у себе и своје жеље“

Рођена је у Врању 1996. године и након завршене Гимназије „Бора Станковић“ школовање је наставила на Факултету драмских уметности. На одсеку за драматургију дипломирала је 2019, а годину дана касније и мастерирала. Тренутно је на докторским студијама, на смеру драмске и аудиовизуелне уметности, такође на Факултету драмских уметности у Београду. Година 2020. за Александру је била веома плодоносна, јер се окитила бројним наградама и признањима у области књижевности, издвојивши се на књижевном небу Србије као нешто сасвим ново и другачије. Желели смо да сазнамо, пре свега, како је открила љубав према читању и писању и зашто се определила за ФДУ и драматургију, јер чињеница је да није чест случај да се млади из унутрашњости баве овим позивима.

 

„Мислим да је извесно да свако ко упише, у овом случају Факултет драмских уметности, али и било коју академију за уметност, у Србији или региону, поседује одређене квалитете и вештине, ма одакле да је дошао. Нама из унутрашњости пут је тежи, јер је култура као и многе друге делатности, централизована и ограничена на престонице и веће градове. Из тога произилази оно уверење да су студенти из унутрашњости упорнији и радозналији. Ипак, ја на то не гледам као на комплимент, већ као нужду. Просто, мора се бити такав да би се макар досегла почетна предност коју имају други. Моја љубав према писању и читању, постоји, чини ми се одувек и на њено неговање утицале су бројне ствари током одрастања. На ове делатности гледала сам као на будућу професију, не хоби и мислим да је то управо било одлучујуће“, почиње своју причу Александра.

 

„Занимљиво је што сам, као и већина, познавала смерове на Филолошком факултету, још у основној школи, а за ФДУ сам чула тек у првој години средње, што је још један доказ о необавештености и пристизању информација у градове унутрашњости. ФДУ је, за разлику од смерова где се изучава књижевност као наука, занатски факултет и његово главно обележје је пракса. Мене је занимало писање, конкретно у позоришним, филмским и телевизијским облицима, мада су романи остали моја прва љубав, желела сам да одем на место где ћу стећи знања и вештине писања уз теорију наравно, а да то не буде изучавање са дистанцом. Такве су биле моје потребе и њих сам испунила, али то не важи за све. Многима одговара програм на Светској књижевности на пример и многи писци излазе са Филолошког и сличних факултета. Додала бих ипак, да је за неког, кога првенствено занима седма уметност, ФДУ или нека друга академија са сличним програмом, ипак прави избор“, наглашава ова талентована девојка која је прошле године добила престижну награду за песничко стваралаштво „Млади Дис“ и награду Политикиног забавника за најбољу књигу намењену младима, за роман „Црна птица“.

 

Овим романом Александра Јовановић је постала најмлађи добитник награде Политикиног забавника за 42 године њеног трајања, међу чијим лауреатима су веома призната имена српске књижевности попут Гроздане Олујић, Милована Витезовића, Светлане Велмар - Јанковић, Љубивоја Ршумовића, Моша Одаловића и многих других.

 

„Поређење са неким као што је Гроздана Олујић на пример, може бити веома варљиво. Ипак сам на почетку стваралаштва и имам још много да научим. Лепо је и ласкаво моћи рећи: Добила сам награду коју је добио тај и тај, али награде, колико год важне биле, стално треба правдати. То је диван изазов и на њему сам захвална. Мени лично, награде су донеле огромну радост и потврду да ово што радим, ипак има неког смисла. За каријеру ћемо тек видети, будући да је од једне награде прошло мање од једне године, а од друге тек месец дана“, каже Јовановићева. На нашу констатацију да су се она и њена „Црна птица“ са наградом Политикиног забавника нашле на скоро свим порталима и рубрикама које се баве културом, Александра каже да пажња свакако прија и да би лагала када би тврдила да није тако. Ипак, додаје, све је то само подстицај за даљи рад. Тренутно ради на више пројеката и има још толико у глави, тако да нема времена за задржавање и одмарање. „Писање је леп посао, али га то не чини мање захтевним’’, истиче она.

 

Иако је многе одушевила чињеница да се Александра, за разлику од великог броја младих људи, вратила у родни град и почела професионално да се остварује у врањском театру, она наглашава да је њен повратак у Врање само делимичан.

 

„Још увек примарно живим у Београду и тако ће највероватније остати. У свој родни град се радо враћам, а рад у нашем позоришту је велика и дивна ствар. Радује ме што сам део “куће” коју сам заволела још у детињству и што могу да учествујем у њеном расту и обликовању. Некако је било природно да кренем од места где сам одрасла, то је добар подсетник за будућност. Мишљења сам да људи треба да негују то парче земље, одакле су потекли, макар и да су преко океана“, истиче Александра.

 

Када су планови за будућност у питању, ова млада и талентована Врањанка каже да је тренутно фокусирана на рад у позоришту и на факултету, као истраживач приправник. Затим, ту су саме докторске студије, писање новог романа и збирке песама, а остало, како каже, кад стигне.

 

„Волела бих да сви млади пронађу начин да не сумњају у себе и своје жеље. Знам да је то дуг и често мукотрпан процес, јер су на сваком кораку препреке. Волела бих да, уколико су те жеље нешто ван “уобичајног” спектра, не одустају од њиховог остваривања и да знају да су њихове потребне валидне и да увек заслужују поштовање и разумевање“, поручује младима за крај Александра Јовановић, књижевница и драматуршкиња из Врања.