Више од 150 година брину о тачном времену

Ужичани још од половине 19. века сатове поправљају у занатској радњи Петровића. Породичну причу је започео Сретен Петровић који је правио предмете од сребра за кућну употребу, а убрзо су у радњу стигли и први сатови. Кујунџија Сретен Петровић и његови потомци, у складу са временом у коме је свако до њих живео и радио, сачували су занат и радњу, отворену 1870. године.

 

Најзначајније дело кујунџије Сретена Петровића је путир, којим се, између осталог, Србија представила на светској изложби 1900. у Паризу, а који се данас чува у београдском Етнографском музеју као и више његових пафти. Оне из збирке ужичког музеја, као и други производи и алат којим је радио најпре као кујунџија, а потом као златар, представљене су 2019. године на изложби "Време, протицање и отицање - занатско Ужице кроз историјат радње „Петровић и синови" у Народном музеју у Ужицу, посвећено једном од најзначајнијих занатлија Ужица из друге половине 19. века, која је заправо хроника и породице Петровић и града кроз протеклих 150 година.

 

Занатску традицију Петровића данас чува Сретенова снаја која је била удата за његовог праунука, која ради као часовничарка, у радњи у којој још увек важи гаранција на сатове са жигом „Петровић и синови".

„Сретен је кренуо са накитом, а онда су се појавили сатови. То су били прелепи, немачки Јунгхас зидни сатови који и дан данaс раде. Чукундеда је имао три сина, зато се радња зове Петровић и синови, а у то време занат се завршавао у Пешти и Братислави“, каже Светлана Петровић.

 

Два сина су наставила да се баве породичним занатом и пренели знање на нове генерације, а Светлана је овај занат заволела када је дошла у породицу Петровић.

„Моја генерација je из 1950. године, када није свако имао сат, и гледали смо на црквени сат који су 1910. поставиле ужичке сајџије Ћеловић, Петровић и Зјајић. Ја данас, као и првог дана, са радошћу радим овај посао и - оно што је најлепше - и моја деца воле да раде овај посао“, додаје она.

 

После недавне смрти супруга Светлана ради сама, али за будућност породичног заната не брине јер је сигурна да ће њена деца наставити традицију.

 

„Много је лепо кад нешто сами радите, кад знате нешто да радите и то вас испуњава необјашњивом срећом. И кад би се поново родили, сви бисмо се опет бавили овим занатом, иако је данас тешко одржати радњу, посла је све мање и мање, јер се механички сатови више и не раде. Раније се радило чишћење, подмазивање, мењање кључа, наручивали су се делови за сатове, данас се само мења батерија, каиш, или механизам“, закључује Светлана.

 

И поред свега, када нешто одолева протоку времена - значи да је вредно и важно, јер је и данас, као и пре 150 година, свима неопходно да знају тачно време.