Врањска градска песма - музичко наслеђе за будућност

Простор Балкана, у самом срцу Старог континента, одувек је био на мети освајача, пре свега због свог положаја, а потом и због природног богатства које је представљало добру почетну базу за развој једног друштва. И баш у срцу тог истог Балкана рађала се и српска држава. Град Врање, на крајњем југу српских територија, присједињен је Кнежевини Србији тек након ослобођења од Турака, тачније после Санстефанског споразума и Берлинског конгреса. Ипак, Врање се први пут помиње 1093. године у списима византијске принцезе, Ане Комнине. И само на ватрометини и сталном судару различитих цивилизација и култура, до данашњих дана задржало је бројне особености које су произaшле из богатства разноликости оних који су бивствовали на овом простору.

 

Оно по чему се Врањанци посебно издвајају је стална потреба да се негују традиција и дух старог Врања. Ту потребу исказао је најпре, сада већ најпознатији Врањанац, Бора Станковић, верно осликавајћи врањску чаршију у својим делима, људе и догађаје, муку и срећу. Тако се и данас у граду подно Пржара живо осећа жал за младос', за давно прошлим временима. У том и таквом миљеу где је ,,нечиста крв'' омча око врата, а туга и бол су истовремено и храна и отров, у другој половини 19. века родила се врањска градска песма. Мелодија, која својим топлим, нежним и меланхоличним тоновима пева о стварним ликовима и догађајима који су се збили у врањској чаршији, очувала се до данашњих дана.

 

И као таква, само две године након што је Србија ратификовала Унескову Конвенцију о очувању нематеријалног културног наслеђа, 2012. године, врањска градска песма, на основу одлука Националног комитетa за нематеријално културно наслеђе, нашла се у Националном регистру нематеријалног културног наслеђа Републике Србије. Био је то још један подстрек за Врањанце да наставе да негују и преносе свој мелос на поколења, како би се врањска градска песма отргла од заборава. И управо захваљујући врањској градској песми већ 2019. године УНЕСКО је у оквиру манифестације обележавања Светског дана градова, 31. октобра, међу 66 градова света уврстио и Врање. УНЕСКО је град Врање препознао по аутентичном музичком наслеђу и специфичном изразу.

 

Врањска градска песма настала је у чаршији, из истинитих животних прича, a пева о конкретним местима, личностима и догађајима у самом граду. Својим, углавном сетним, тихим и мирним стиховима, описује живот, личности, обичаје и љубави које су се рађале и нестајале, док лаганим и спорим ритмовима буди најдубља осећања. Такође, врањска градска песма је специфична и препознатљива по господској и мирној атмосфери у којој се пева, а спори ритмови представљају још једну њену посебност. Да би се врањска песма осетила на прави начин, веома је важно како се изводи, да ли је извођач доживљава и да ли је осећа, јер се само тако слушаоцима веродостојно може пренети порука коју песма носи. Са својим стиховима она представља и јасан увид не само у врањску градску културу, већ и у карактеристичан врањски дијалекат, амбијент, архитектуру, као и традиционалну градску одећу, карактеристичну за Врање и околину у другој половини 19. и почетком 20. века

 

У Врању је било неколико врсних пeсмопојаца, међу којима се издвојила чувена Стана Аврамовић Караминга, која је и аутор надалеко познате песме ,,Димитријо, сине Митре'', која пева о трагичној судбини једне врањске породице. Певајући врањске песме прославили су се Станиша Стошић и Василија Радојчић, а данас их од заборава чувају Чеда Марковић, Бранимир Стошић Каце, Ивана Тасић, етно састав Извор из Врања, као и многи други који врањску песму осећају и са пуно поштовања и љубави певају. Осим песме ,,Димитријо, сине Митре'' међу најпознатијим су и „Садила мома лојзе са бело гројзе”, „Магдо, мори, Магдо”, „Петлови појев, Морава дзмни”, „Кажи Суто, кажи душо”, „Тоља амамџија”.

 

Врањска градска песма задужила је Врањанце, не само тиме што је проглашена за нематеријално културно благо и што се захваљујући њој Врање нашло на Унесковој Мрежи креативних градова света, већ и што је још једна потврда идентитета Врањанаца. А они су јој се одужили најпре 2019. године покретањем манифестације под називом ,,Врањска градска песма'', а потом и објављивањем монографије ,,Врањско музичко наслеђе'', у сарадњи са Заводом за проучавање културног развитка из Београда и републичким Министарством културе и информисања, уз ауторски печат етномузиколога Марије Витас. Мелос и естетика врањске градске песме потврдили су и већ опште познату карактеристику Врањанаца као мераклија, отвореног срца и добре душе, врсних домаћина који су увек спремни да и сваког госта дочекају и угосте онако како најбоље знају: богатом трпезом и добром музиком. Искрено верујемо да ће и генерације које долазе наставити да негују и чувају остављено нам културно наслеђе које нас је и до сада обликовало и издвојило.