Завештање будућим генерацијама Врањанаца

Драган Мининчић Цига дипломирао је 1972. године на Економском факултету у Београду. Некако у то време у Београду је отворен „Просветин” Антикваријат у Кнез Михајловој улици, у згради Академије наука, замишљен да буде један од највећих на Балкану, да би се преко њега подстакла понуда старих и ретких књига. За њима се осећала насушна потреба на полицама Народне библиотеке Србије, која се тих година увелико обнављала после рушења до темеља у Другом светском рату, затим Библиотеке Српске академије наука и уметности и других библиотека у ондашњој Југославији.

 

За директора Антикваријата постављен је управо Драган Мининчић, који ће на том месту остати читавих тридесет година. У међувремену, од 1991. до 1994. године, у најтежем времену за издаваштво, Мининчић је био и генерални директор „Просвете”. Драган Мининчић Цига као врсни познавалац писане речи, добитник је више признања и награда, међу којима су: „Златни беочуг”, „Возаревићева награда”, „Златни књижар”, златна значка „Културно-просветне заједница Србије”, награда издавача и удружења књижара Хрватске и многих других.

 

Дружио се и сарађивао са многим српским књижевницима и ликовним уметницима, људима који су стварали културу у другој половини 20. века, као и са савременим културним прегаоцима. Као човек коме је књига била животно опредељење, посао и љубав истовремено, Мининчић је постао страствени колекционар, истанчаног укуса и великог интересовања за писану и штампану реч. Ширину његовог духа и студиозно познавање не само књижевности, већ друштвених наука уопште, свакако илуструју изузетни наслови његове велике и драгоцене библиотеке.

 

Овај пасионирани љубитељ квалитетне, ретке и вредне „писане речи” на својим путовањима по свету посећивао је највеће ризнице српских рукописних и штампаних књига из протеклих векова, истовремено зналачки стварајући своју личну, импресивну библиотеку. Угледајући се на већину широкогрудих ерудита које је познавао и друговао са њима, Драган се и сам одлучио да дарује део своје приватне колекције врањској библиотеци, следећи своје унутрашње личне, традиционалне и уметничке пориве, желећи да плодови његовог рада буду сачувани од заборава.

 

Свестан значаја које легаторство има кроз претварање приватних у јавне збирке, Драган Мининчић преузима улогу дародавца и Библиотеци „Бора Станковић” поклања део своје личне колекције. „Моја је жеља била да се ове књиге врате у Врање, јер већина њих говори о Врању, о прошлости града у коме сам рођен, у коме сам одрастао и чини ме срећним чињеница да ће све то бити доступно у овој библиотеци” - рекао је Мининчић приликом предаје легата.

 

Легат је оплеменио и обогатио књижни фонд Библиотеке и постао његова непоновљива и уникатна целина, коју до сада Библиотека није поседовала. Оставио је у легат скоро 1300 књига, а посебан куриозитет представљају публикације са посветама аутора, које је Мининчић добијао на поклон од својих пријатеља, великана српске писане речи. Кратке, али сажете редке пуне поштовања и уважавања исписали су Добрица Ћосић, Десанка Максимовић, Милорад Павић, Љубивоје Ршумовић, Душко Радовић, Матија Бећковић, Дејан Медаковић и многи други савременици овог широкогрудог Врањанца, дародавца Јавне библиотеке ,,Бора Станковић''.

 

Смештајни простор легата употпуњен је са шест урамљених уметничких слика, то су портрети Данила Киша и Десанке Максимовић, затим слика Саве Стојкова са посветом, Драгана Малешевића Тапија са посветом, Миће Поповића, карта Београда из 19. века и аутопортрет Моме Капора. Уметничке слике дају посебну ноту амбијенту легата и обједињују јединствену идеју.

 

Сваки легат је једно завештање, духовно и физичко сведочанство, афирмација доброчинства и алтруизма, имовина за будуће генерације. Дародавци попут господина Мининчића веома су значајни за врањску библиотеку, која представља важан сегмент широког контекста градске баштине. Овакво даривање у себи носи један узвишен животни принцип и жељу да задовољство и радост трају, ширећи на даље сам чин доброчинства.