Живети живот вредан сећања

Суштина живота је невидљива и врло често је тешко разумети је. Носимо је у себи попут тајне и покушавамо да је одгонетнемо целог живота. Александар Стојановић, најстарији Лесковчанин, са својe 102 године суштину своје дуговечности види у основним људским принципима којима се води: хуманост и емпатија. Непроцењива радост даривања нешто је што га покреће свакога дана и што му даје вољу за животом.

 

Александар Стојановић је рођен 10. августа 1918. године у Лесковцу. Током свог радног века био је један од најуспешнијих занатлија у граду. Његове вредне руке и умеће допринели су томе да наш град надалеко буде познат као Српски Манчестер. Први радни однос засновао је давне 1929. године. Бавио се терзијским занатом, то јесте шивењем народне ношње, у почетку као чирак, а онда је сплет срећних околности Александру омогућио да отвори своју радњу.

 

Захваљујући лутрији на којој је добио 200.000 динара постао је поносни власник радње у Нишкој улици која је функционисала до његовог одласка у пензију 1980. године. „Некако је у то време и престала масовнија потреба за народном ношњом. И старије жене са села обукле су градске сукње и хаљине, па сада терзије углавном раде за културно уметничка друштва или за неког залуталог туристу, али ја својим колегама желим сав успех овог света“, казао је чика Аца, како га неки његови Лесковчани зову. Када је радња била у успону увозио је најквалитетније материјале, а његова животна сапутница, вољена Олга, била је главна шнајдерка. Заједно су израђивали најквалитетније народне ношње и породично гајили традицију старих српских обичаја, за које се нада да никада неће бити заборављени.

 

Међутим, оно по чему се посебно овај стодвогодишњак истицао током живота јесте његова хуманост и несебично давање другима. Давне 1963. за време снажног земљотреса који је погодио Скопље, Александар Стојановић је донирао велику суму новца за угрожене породице. Проглашен је 1989. године за ктитора – задужбинара спомен храма Светог Саве на Врачару, у Београду од стране патријарха српског Германа. Када су Србију захватиле велике поплаве 2014. године, Александар је посетио седиште града и донирао 100.000 динара за поплављена подручја. Марта месеца почела је и наша борба против заразне болести Ковид-19 и тада је чика Аца међу првима извршио уплату од 200.000 динара на донаторски рачун града Лесковца. Чика Аца је рекао да је донација дата од срца, јер ова кризна времена попут пандемије вируса корона против које се тренутно боримо, изискују висок степен међусобног разумевања, солидарности, хуманости и слоге.

 

Због свог вишегодишњег хуманитарног рада, подизања свести о вери и традицији као и доприноса локалној заједници, Александар Стојановић добио је признање свог града, Октобарску награду Лесковца – похвалу за 2018. годину. Овај изузетан човек пример је позитивног става према животу, елана и воље, човек на кога сви треба да се угледају.

 

Наш вољени Лесковчанин и велики доброчинитељ, проживео је толико тога и никада није одустајао од идеје да начин на који живимо живот наш је дар другима.

 

„У себи имам спокојство и живим у спокојству“, поручује чика Аца као свој рецепт за дуг и испуњен живот, јер кључ живота је живети живот вредан сећања.