Зора - најслађа ужичка традиција скоро девет деценија

Зоран Доневски наследио је посао од својих родитеља Илије и Божике, а који су опет наследили посао од Илијиног оца Драгана.

 

“Деда Драган је из Македоније први дошао у Ужице још 1933. године. Те године је на тадашњој Житној пијаци, где се данас налази хотел „Златибор“, отворио своју посластичарницу. После неколико година преселила се и моја бака са синовима Илијом и Мартином. Наставили су успешно да раде као посластичари и после Другог светског рата. Чича Мартин и мој отац су наставили тај посао. Наставили су да праве колаче, пецива и сладоледе по дедином рецепту.

 

Отворили су на ћошку „Зору“, којој је име дао мој деда. Он је волео да ради ноћу, припремао је пецива и колаче и јутра је често дочекивао у радњи, па отуда и име „Зора“, прича Зоран Доневски који је данас власник “Зориног унучета”, који је одраставши у “Зори” посластичарским послом почео да се бави већ са 16 година.

 

“Наставио сам традицију. Све оно што су моји правили, данас радимо супруга и ја јер не треба кварити тај квалитет, бренд и традицију. Нисмо хтели да додајемо нешто. Та урмашица, баклава, кремпита или шампита се и даље прави по истом дедином рецепту. Не треба то препустити забораву. Али, старе рецепте љубоморно чувамо. Ти рецепти се преносе са колено на колено. Деда и баба су правили колаче по тим рецептима из давнина.

 

Долазе нам старе муштерије са унуцима. Смењују се генерације, а ми и даље трајемо“, каже Зоран Доневски.

 

Асортиман у овој посластичарници је исти годинама уназад.То су традиционални колачи а у данашње време је тешко опстати на тржишту јер је конкуренција велика, али Доневски не одустају од тога да колаче праве домаћински.

 

„Све је домаће, чак и џемове које користимо смо сами правили. Муштерије знају да је све без адитива, зато и опстајемо на тржишту толики низ година. Мој брат и ја смо наставили традицију, а да ли ће и наша деца то ћемо видети“, истиче Зоранова сестра Наташа Милановић.

 

Зоран је наследио свог деду, а ко ће наставити традицију прављења најбољих колача у Ужицу, кажу још се не зна.

 

„Ако не деца, можда унучићи наставе посластичарски посао, никада се не зна. Како је Зоран наследио свог деду, тако ће можда и наши унуци да наследе нас“, каже Мирјана Доневски.

 

Било деца или уничићи, Ужичани се надају да ће се традиција најстарије посластичарске радње у граду и њихових колача наставити.