Гласање y Унеско показало да свету треба више разумевања и разговора

БEOГРAД - Председник Србиjе Tомислав Николић изjавио jе данас да Београд, после одлуке Унеска да не прими Kосово у ту организациjу, са много више оптимизма може да иде у Брисел на преговоре са Приштином под окриљем EУ.

Мислим да они који су спонзорисали чланство тзв. државе Косово у Унеско и они који су или из своје идеологије или под притисцима одлучили да гласају за чланство, да су се прерачунали и чини ми се да се не би упуштали у овај подухват којим је постојала опасност да се Унеско подели да нису били сигурни да ће Косово постати члан Унеска. Ово им је велика опомена, и као што се не усуђују да изнесу пред Генералну скупштину Уједињених нација питање чланства Косова у Уједињеним нацијама, тако би требало да се уздрже и од чланства у Унеску и у неким другим организацијама, пошто тиме ризикују да искористе најпре сав свој утицај који имају, потом да згазе понос појединих држава и народа у жељи да се нека њихова идеја оствари а она не буде остварена.

Мислим, да је ово гласање показало да свету треба много више сарадње, разумевања, разговора него једноставног доласка на гласање на коме ће се одлучивати о судбини и на коме ће о судбини овог пута српског народа и његовој баштини одлучивати људи који можда не знају ни где је Србија. И нешто ту очигледно не одговара. У време после II светског рата Уједињене нације и њене организације могле су да функционишу на начин који је и сада по правилима, али тада смо сви ваљда били јединствени у томе да не дозволимо да се понови зло, да дамо глас малим државама, право малим народима да и они одлучују о својој судбини па и о туђим. Овог пута свет се убрзано дели, и то вам је као кад дође до пукотине у земљи – све што се налази на једној страни остаје на једној а оно што је на другој остаје на другој, било да је у питању култура, спорт, политика, војни објекти. Једноставно подели се. Зашто би се УНЕСКО делио на питање чланства Србије у УНЕСКО ако то није политичко питање? А откуд онда право другима да политику увлаче у УНЕСКО?
Ми смо се борили као да је у питању најважнији политички задатак. Пошто, представници Приштине нису имали ни један аргумент који би био аргумент за УНЕСКО. Ништа од тога што је Приштина тражила захтевом да уђе у УНЕСКО није ни културно, ни научно, ништа није историјски све је било политички. И зато мислим да је то велика опомена. Истина је да када добијете једну битку ви мислите да ли ће да вас напасти поново? То је судбина малих држава. И ја увек о томе размишљам када добијемо битке – да не смемо да помислимо да смо добили рат, кад изгубимо битку – да не смемо да помислимо да је рат изгубљен. Овог пута смо показали да је у само неколико година упорног, стрпљивог, систематског рада Србија успела да подигне свој углед међу многим државама у свету до мере да може да рачуна на њихову подршку чак и када је то супростављено интересима великих сила које још увек доминирају у политици.

Дакле биће још много тога што мора да се ради, није све престало зато што су представници Косова у огромном броју или Приштине дошли на то заседање убедјени да ће статус добити и рачунају да кад год поднесу захтев да ћемо поново имати исту оволику муку, да ће сви који су на њиховој страни остати на њиховој страни а да ће успети читајући списак оних који су им се сада отргли да ће успети да их увуку без мало у свој тор пошто то не сматрам да су одлуке да Косова буде у чланству у УНЕСКО да је то одлука заснбована на било којој науци на било којим односима који тренутно владају, искључиво је то окупљање оних који су за Косово а против Србије. И ми ћемо наравно, наш рад је трајао неколико месеци, и ја сам захвалан свим сарадницима, свим саветницима и другим сарадницима на томе што смо потпуно испунили план који смо у оваквој ситуацији, у овим околностима, у овим односима могли да смислимо, ви кажете ослоњени на Русију, знате уз нас је већина човечанства. Правила гласања у УНЕСКО су таква да једно мало острво и Русија имају по један глас, па тако вам три острва надвладају оно што су учиниле Русија, Кина и Индонезија. Али ја сам поносан на то што ми нисмо имали подршку само оних који нису признали независност Косова и Метохије, ми смо овог пута имали подршку и у томе што нису били за чланство Косова и неки који су признали независност Косова и Метохије, успели да се отргну притисцима, наше информације из Париза и из дипломатско конзуларних представништва у свету.
Говорили су да је вршен страховит притисак на земље чланице, да су људи бивали избезумљени од притисака да Косово коначно треба да угурају и рекао бих Србију да изгурају из УНЕСКО-а. Ако нам Албанци чувају светиње и баштину на Косову и Метохији, чиме онда да се хвалимо? Да ћемо чувати оно што је изван Косова? Дакле, та наша борба неће престати, сада само имамо више времена. Ми смо сарађивали са министарством спољних послова, директно смо звали многе председнике држава, не само оне за које смо желели да учврстимо у ставу да не признају чланство Косова у УНЕСКО, него и оне за које смо мислили да пријатељска реч, да пријатељски тон може да победи притиске, уцене или обећања која су стизала од других и ми смо потпуно задовољни са оном што смо урадили, мислим да и министарство спољних послова зна да
смо радили и по списку који смо од њих добијали, списку држава за које нису имали довољно снаге да сами спроведу тај утицај да буду на нашој страни и ми смо уз неколико обраћања председницима држава писмима која су директно гласила на име, па онда свакој држави другачије писмо зато што знамо шта отприлике можемо да очекујемо, а све је почело од мог иступања на Генералној скупштини Уједињених нација када је Србија први пут показала да осећа колико ће то бити велики проблем у новембру, наставило се све до данашњег дана и сада тек не сме да стане зато што су у праву и они који упозоравају да, како кажу, империја ће покушати да узврати ударац.
Иако смо за ове три и по године учинили много, и доказали свима у свету да смо постали пријатељи, да смо ми, да је Србија постала пријатељ свим државама бивше Југославије и државама које су били суседи бивше Југославије. А то што нас неко не жели као пријатеље то је његов проблем. Несхватљиво је да Индонезија највећа муслиманска земља гласа за Србију, а да две наше братске, комшијске државе, православне и хришћанске гласају да. Погледајте ово што нас окружује, ово је само један делић, фрагмент те баштине приказали смо да о томе брине неко ко се чак није ни сколовао за то. Искрено, да сам на месту тих такозваних стручњака у Приштини, ја бих први рекао да ја не умем да чувам хришћанску баштину, да је не познајем, да не знам обичаје , да не знам где шта иде у православном храму. Мени кад би неко дао да чувам џамију ја бих рекао извините, ајде нека је чува онај који је градио, ко се у њој моли, ко у њој тражи Бога, немојте да силом се мешам у нешто што не знам. И ја то поручујем људима из Приштине, не отимајте оно што је туђе. Мислим да и у њиховом народу постоји узречица: отето –проклето. Овог пута нису остали проклети, али поодавно су заслужили тај назив. Можда зато и што неке од ових фресака, можете само још овде у музеју да видите, тамо где су сликане тамо их више нема.