Наши преци су се постарали да се сваки Србин у Серу осећа као почасни грађанин.

ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ ТОМИСЛАВА НИКОЛИЋА ПОВОДОМ ДОБИЈАЊА ПОВЕЉЕ ПОЧАСНОГ ГРАЂАНИНА СЕРА Сер, 19.4.2016.

Ваше високопреосвештенство,
Поштовани градоначелниче Сера,
Уважени чланови Градског већа,
Драги пријатељи,

Кључеве града Сера примам са дубоком захвалношћу и осећањем искрене припадности овом историјском тлу централне Македоније, за који нас веже заједничка узвишена прошлост.
У Серу сам међу својима, међу родбином по историји, по снажним везама наших двеју држава и два народа о којима се, нажалост, мало зна. Зато ову велику част разумем и као позив свима – од византолога и историчара до сваког човека – да више уче о заједничким повесним именитељима Србије и Грчке. Хвала вам у име свих грађана моје земље. Верујем да ће у будућности моји сународници походити Сер са истом историјском и људском знатижељом са којом походе Свету гору Атонску или Крф и Видо.
Импресивна је историја Сера у којој је незаобилазно име Душана Немањића, цара Душана, Душана силног, Стефана Душана цара Срба, Грка и Бугара, како га све историја памти. За ову прилику и ово место, рецимо само да је он владар чији трагови у Серу не бледе столећима и чије биографије нема без помињања Сера.
А Сер је, после Римског царства, преко Византије, 1345. године постао део Душановог царства, да би након владавине деспота Угљеше и враћања под Византију, од 1383. године све до 1912, после Маричке битке, био под Османском влашћу.
Колико је Сер био важно, стратешко место, колико је цару Душану био значајан овај град, говори и историјски податак да је управо овде, у Храму Светог Теодора, Душан проглашен за цара. Чак је и чувени Душанов законик, иначе донет у Скопљу 1349. године, пет година касније допуњен на Сабору одржаном у овом граду. Чувени 201. члан увек се помиње уз Сер. У њему се каже: „Зато и ја, најоданији роб Господа мога Христа, Богом венчани и благоверни цар Стефан, царски скиптар с вером држећи у рукама, и с најљубљенијим сином царства ми, краљем Урошем, и Богом дарованом царицом госпођом Јеленом, пожелех некоје врлине и најистинитије и православне вере законе поставити, како их треба држати и бранити по светој и свесаборној и апостолској цркви Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, по земљама и градовима, да се не би умножила у области царства нашега нека злоба, зло домишљање и лукава мржња, него да сви поживимо у пуној тишини и мирноме животу и у животу православне вере са свима људима царства нашега, малима и великима, и да постигнемо царство небеско у ономе будућем веку. Амин.“
За своје владавине у Серу, од 1345. године када је освојио и Халкидики са Светом gором Атонском, цар Душан је обновио зидове града, увећао имање манастира Агиос Продром вишеструко. По легенди коју спомињу монахиње ове светиње, у кули манастира је свој монашки живот иза затворених прозора провела грчка принцеза и српска краљица Симонида. Њен супруг, краљ Милутин, највећи ктитор међу Немањићима, био је деда цара Душана.
Још две жене чврсто повезују Србе, Грке и Сер. Једна је Мара Бранковић, ћерка српског деспота Ђурђа која је била удата за Мурата Другог. Захваљујући пресудном утицају на свог посинка, Мара је навела Мехмеда Другог Освајача, да послуша њен предлог и на патријаршијски трон постави Генадиоса Схолариса, првог патријарха после пада Константинопоља. У манастиру Агиос Продром у ком је проводио монашке дане, испод фреске на којој су осликани цар Душан са женом Јеленом и сином Урошем, и данас се налази гробница патријарха Схолариса, чију је судбину одредила Мара Бранковић.
Друга жена је српска принцеза Јелена Драгаш, удата за цара Манојла Другог. Њихов син узеће велико мајчино презиме за своје и остаће упамћен као Константин Једанаести Палеолог Драгаш. Легенда каже да Константин Драгаш није погинуо 1453. године бранећи Константинопољ и тврђаву која је једина била преостала од Византијског царства, већ да га је смрти спасао анђео који га је успавао и претворио у мермерну статуу. Та статуа се налази у пећини под „Златном капијом“. Српска принцеза оставила је свог сина да, по легенди, ту спава и чека да се пробуди када хришћани ослободе Цариград.
Тако су две Српкиње, две Јелене, затвориле историјски круг: једна је била мајка првог византијског цара Константина Великог, а друга последњег – Константина Једанаестог Палеолага Драгаша.

Драги пријатељи,

На кратко сам тек, као скицу за историјски портрет наше заједничке прошлости, подсетио ко су личности и догађаји који нас нераскидиво повезују.
Нека овај кључ града Сера, који са чашћу примам и са поносом односим у Србију, буде симбол трајног заједништва наших народа. Нека откључа капије знања и истраживања, нека позива на сусрете и проучавања историјског периода који је једнако значајан за обе државе. Наши преци су се постарали да се сваки Србин у Серу осећа као почасни грађанин. У њихово име, још једном, хвала.