Никада нећемо заборавити,увек ћемо памтити колико је скупа реч: слобода

ОБРАЋАЊЕ ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ ТОМИСЛАВА НИКОЛИЋА ПОВОДОМ ОБЕЛЕЖАВАЊА СТОГОДИШЊИЦЕ ИСКРЦАВАЊА СРПСКЕ ВОЈСКЕ НА ЈОНСКА ОСТРВА КРФ И ВИДО Острво Видо, 18. април 2016. године

Драги грчки пријатељи,
Драги изасланици земаља Савезника у Првом светском рату,
Ваша високопреосвештенства,
Господине председниче општне Крф,
Oфицири и кадети грчке и српске војске,
Поштовани потомци славних српских ратника,
Даме и господо, браћо и сестре,

Покушајте да замислите ово бујно зелено острво пре једног века: голо, каменито, без иједног дрвета, док се на њему, испод високе небеске куполе која је тада била једини кров, одиграва једна од највећих драма у историји српског народа.
Грци су га вековима звали „Острво змија“, а навршио се први век откако га помињемо као „Острво смрти“, зато што је последње коначиште за 7.747 српских војника, дечака-регрута умрлих од исцрпљености, дизентерије, тифуса, запаљења плућа, глади…
Душе ових наших јунака и мученика отишле су у своју Србију заједно са слободом, освојеном за нас, за нашу децу, за децу њихове деце.
Непун километар даље, у граду и на острву Крф, 1916. године сместила се цела српска држава, краљевина Србија: Народна скупштина, митрополија, општинске управе, школе, пореска управа, штампарија... и уморни и измучени стари краљ Петар Карађорђевић, који је са својом војском ишао од Београда до Крфа.
И српски војници које су далеко у Србији чекали њихови очеви и мајке, браћа и сестре, жене, деца, знајући да војнике нико и ништа неће спречити да се врате кући.
Гроф Морис Метерлинк, славни белгијски писац и нобеловац, у делу „Одломци рата”, које је на српском језику објављено 1918. године, каже за српске војнике (цитирам):
„Нема жртве која би се могла упоредити са оном коју су они дали; и због тога нема славе која би се могла узвисити тако високо као њихова, нити захвалности која би могла превазићи ону коју им дугујемо. Они не само што имају право на најлепше место у нашим успоменама, они имају право на све наше успомене, на све оно што смо ми, јер ми постојимо само због њих.”
Краљ на Крфу, за часопис „Pitsburg despeach“, описује зло време у ком се нашла краљевина Србија у изганству (цитирам):
„Мој народ је пре две године бројао више од четири милиона. Косио га је тифус који су нам Германи донели. И колико нас је данас остало? Само у Аустрију у ропство је одведено две стотине хиљада људи, способних мушкараца. Није овај рат битка за територије или религијску и културну превласт. Овај рат, овај посебно, ово је рат неслободних против слободних људи.
У Аустрији се можда може и наћи добрих људи и жена, ја то не знам, дошло је дотле да сумњам. У Србији су палили села и вешали цивиле. О томе пише Арчибалд Рајс, професор Универзитета у Лозани, Међународни црвени крст је објавио књигу о злочинима, о томе пише и ваш колега Џон Рид. Како год се ово завршило, Аустроугарска неће преживети. Бог то неће дозволити.
Нека Бог сачува сваког да не позна и не искуси оно што смо ми тад искусили и проживели усред зиме, путева нема, нема стаза, десетине хиљаде умиру од хладноће, глади и умора, жене и деца... Жалим само што нисам био у броју оних који су помрли”, говорио је краљ Петар Први.
Овде на Виду, окончавала се трагедија. Регент Александар који се евакуисао из Валоне са последњим војницима, плови тај километар и из даљине гледа призор који је већ виђао у Јовану Медовском, Драчу, Валони – као дебла дрвета, уредно поређани, његови мртви војници. Од јануара 1916. на Видо доводе и доносе на хиљаде исцрпљених војника. Више од 6.000 неће преживети.
На неколико десетина метара од места где стојимо, по тешком пљуску и ветру, управник импровизоване болнице рапортира врховном команданту (цитирам): „Ваше височанство, доктор пуковник Владимир Стојковић, шеф српског санитета, острво Видо. Привремену болницу формирао је француски санитет за наше војнике. У шаторима имамо 1.600 кревета. Стање у привременој болници је редовно: данас је до пре пола часа умрло 127 болесника, у просеку дневно умире 150 људи. Сахране се обављају на пучини, француском санитетском лађом ‘Фрањо Асишки’. На острву више нема места. До сада је сахрањено 1.200 људи, највише регрута. Киша пада од како смо дошли, три недеље. Њихови организми су јадни и изнурени, отпорност смањена, пили су неквалитетну воду, јели неадекватну храну, уз то иде и нервно растројство, и све води наглом губитку течности из организма што проузрокује смрт. Иначе ћуте, поносни су, не жале се на своју несрећу, умиру...
Најстрашније је било гледати данима како умиру дечаци од десет, дванаест година, како се топе неповратно, а ми не можемо да им помогнемо. Лица те деце, то су били прави ликови наших светитеља... Заслужују да се посвете после свега што су препатили,” завршава пуковник свој извештај.

Браћо и сестре, поштовани пријатељи,

Верујемо да Солунски фронт 1915. године није могао да спаси српску војску, иако су у Нишу Савезнике чекали славолуци окићени цвећем и нада народа да ће европске војске стићи.
Верујемо да би нам помогли да су могли и да би спречили да Аустријанци, Мађари, Немци, Бугари прегазе Србију.
Веровали смо у себе и натерали савезнике да нам дозволе да пробијемо Солунски фронт 1918. године, чиме је сломљена кичма силама Осовине и окончан до тада највећи рат у историји људске цивилизације.
Никада нећемо да заборавимо да су заједно са Србима, на том фронту гинули војници из Француске, Русије, Енглеске, Ирске, Шкотске, Грчке, војска Есад Паше, Канаде, Италије..
На Солунском фронту:
погинуло је око 21.000 српских војника,
погинуло је око 23.000 француских војника,
погинуло је око 3.000 британских војника,
погинуло је око 1.500 грчких војника,
погинуло је око 3.500 италијанских војника.
По личној наредби цара Николаја у Солун је на, како су га они звали, Македонски или Заборављени фронт, стигло 10.000 руских војника, најбољих припадника московског војног округа. Мада су се сви отимали за њих, они су се, по својој вољи, борили у саставу српске војске.
Погинуло је око 4.300 руских војника.
Све њих Србија никада неће заборавити. Нама су причали, а ми причамо нашој деци, они својој а они њиховој, о страдању, патњи, жртви српске младости, о плавој гробници, о томе како је скупа реч слобода.
Јесте кратак један људски век да се изнова понавља реч „хвала“, али док постоји мој народ и док постоји Србија, трајаће и захвалност савезничким медицинским мисијама које су овде видале ране Србима и нашу несрећу учиниле мањом, не жалећи се и не жалећи себе.
Занавек хвала и народу Крфа, потомцима несебичних домаћина наших предака.
Братство грчког и српског народа, сковано тада за вечност, заувек је уткано у наше биће, као део страдалне и јуначке историје Србије заувек.
Нека им је слава и хвала и нека су им лаки пријатељска грчка земља и грчко море.

Изјаву председника Николића за Крфску телевизију можете преузети са линка https://goo.gl/Y2hk7A