Обележавање стогодишњице битке на Кајмакчалану

ГОВОР ПРЕДСЕДНИКА РЕПУБЛИКЕ ПОВОДОМ ОБЕЛЕЖАВАЊА СТОГОДИШЊИЦЕ БИТКЕ НА КАЈМАКЧАЛАНУ Кајмакчалан, 16.9.2016.

Потомци славних јунака,

Ево већ сто година за нас је Кајмакчалан симбол краја страдања и почетка коначне победе. Није довољно рећи само то. Ова кота на планини Ниџе, некадашња државна граница Краљевине Србије, Врата Србије или Капија слободе, поприште славе и страдања, није успела да спречи српску војску да, посебно мотивисана, незадрживо крене у пробој и да учини оно што је непријатељ сматрао немогућим, да ослободи своју отаџбину.
Од тада, данас и за сва времена на овој Капији слободе, усправни у јуначкој погибији, стоје на вечитој стражи српски војници које никада нисмо заборавили у својим молитвама. Пет хиљада наших предака и срце Арчибалда Рајса завештано речима: „...Ја сам волео српску земљу и драга ми је помисао да ће моје срце почивати и нестати на најпоноснијем врху српских земаља, близу другова које сам гледао како умиру.“(крај цитата)
Битка на Кајмакчалану добила је митску димензију. Пре него што је и почела на бојном пољу, за њу се месецима водила борба српске команде са савезницима.
Намера савезника била је да се појединачне јединице Српске војске припајају савезничким армијама.

Наша Врховна команда је била свесна да таква одлука има и огромну политичку димензију, па je упорно тражила да се Српска војска бори (цитирам): „као целина и као посебна група армија, да на Солунском фронту мора да добије свој одсек операција и да у оквиру општег плана Савезничке команде има самостално командовање.“(крај цитата).
Отпори савезничког руководства били су снажни, упорност српске Врховне команде још жешћа, мада је у интересу помирења и војвода Петар Бојовић са места начелника Генералштаба померен у 1. Армију да командује.

На послетку, Српска војска је сачувала своје национално својство, сопствени опстанак као целине, аутономију и достојанство.

На Солунском фронту, наспрам четири противничке армије, Српска војска заузела је највиталније положаје. У моралном смислу, васкрсла и снажна, била је изразити мотив сваком војнику у савезничким редовима и својеврстан проблем командантима на фронту. Ако су савезници желели да умртве Солунски фронт, да на њему у миру чекају расплет на ратиштима широм Европе, онда су били у праву када су желели да маргинализују снагу Српске војске.

Почетак је саздан у речима генерала Мондезира који је известио команду Француске војске (цитирам): “Морално стање Српске војске је врло добро. Старешински кадар је солидан и пробран. Целина је снажна и убојита. Ако правац дејства буде према Старој Србији, армија ће ватрено ићи у борбу“ (крај цитата).
Тако је и било.

Наша команда је знала да коначне победе савезника у Великом рату нема без пробоја Солунског фронта, а да тог пробоја неће бити ако Српска војска не освоји Кајмакчалан, потом Добро Поље и Ветерник.

Зато је битка која се овде недељама одигравала једна од најзначајнијих коју је Српска војска водила у својој историји и једна од пресудних у Првом светском рату.
Кајмакчаланска битка је била најсуровија офанзива читавог солунског војног похода и завршена је српском победом са веома високом ценом. Ђорђе Лазаревић пише: “Овакав број лешева на оваквом пространству ја још нисам видео. Гледао сам на Космају сакупљене наше и аустроугарске лешеве ради сахране, посматрао сам кумановска разбојишта одмах после свршене битке, али све то није ни приближна слика онога што сам видео на платоу Кајмакчалана. Ровови дубоки метар и по, на понеким местима пуни. Један уз другог леже у гомилама.“(крај цитата).
На овом крвавом попришту, за 24 дана, од 30. августа до 23. септембра изгубили смо 4438-оро људи, али је та најважнија стратешка кота освојена.
Вест о слави и јунаштву Српске војске преплавила је слободарски свет. Нарочито дивљење посвећено је пробоју Дринске дивизије који је отпчео на данашњи дан пре сто година и завршио се коначним победоносним борбама 30. септембра. Ова славна дивизија изгубила је преко 3800 људи.
До легенде се говорило о Добровољачком одреду војводе Вука који је лично показао изванредну храброст,
мењао правац пробоја и са својим добровољцима први избио на Борисов град у чију су се неосвојивост клели бугарски војници. Савезници су славили победу, свесни да српског редова више ништа не може да заустави у походу ка својој кући.

О улози Српске војске на Солунском фронту, нарочито победи и освајању Кајмакчалана, академик Милорад Екмечић пише: “Српска војска више није била сила која брани само своју националну слободу, него и будућност европске историје.“(крај цитата)
Ово је била прва победа након напуштања Србије годину дана раније.

Том победом Српска војска успела је да заустави бугарску офанзиву вођену против положаја француског генерала Мориса Сараја. Заузимањем Кајмакчалана олакшано је и српској 1. армији и француским снагама да продуже операције, па је у новембру освојен појас око Битоља, укључујући и сам Битољ 19. новембра, што је за Српску војску имало значај ослобођења првог грумена отаџбине.

Данас су ове повесне чињенице о слави, блистави допринос Србије светској историји, победа која нас усправља у поносу и части. Али, на овом камену, на овој земљи, пре сто година био је нестваран поглед.
Потресан призор, страшан и болан описује у свом „Ратном дневнику“ Милутин Ристић (цитирам): „ Настојао сам да се навикнем и да видим до којих граница иде свирепост животиње која се зове рат. Пред лешевима наших војника застадох као прикован. Хитали су својим кућама, па овде стали. Јадни остатак српског народа нико не штеди, он лешевима означује пут ка отаџбини.“ (крај цитата)
Како је било код непријатеља: Бугарски генерал Надев, пишући о борбама на Кајмакчалану истиче да су бугарски војници које је тукла ураганска ватра српске артиљерије, запали у тешку психичку кризу. “Они су“, пише Надев, “почели масовно да губе разум, постали су равнодушни на смрт;
нису препознавали своје команданте и другове, чак су почели несвесно да беже натраг; до вечери, на положајима је остало мноштво убијених и рањених“.

Драги грађани Србије,

Прошло је столеће. Србија се данас уздиже, напредује. Не напуштајући слободарске идеје које су у гену нашег бића, које су нас и на овом месту водиле до победе, изграђујемо добре односе са свим земљама света. Нико као наш народ не зна шта значи та свирепа животиња која се зове рат, како је о овом попришту говорио Милутин Ристић. Зато смо искрено посвећени очувању и изградњи мира свуда у свету.
Победама се поносимо, жртве принете на олтар слободе не заборављамо, а садашњост и будућност видимо у пријатељству и сарадњи и са оним државама против којих смо војевали - никад не освајајући туђе, увек бранећи своје.
Са искреном поруком да је слобода наша трајна тежња, овде, на њеној капији, стојимо захвални у име стотину генерација у Србији чије постојање су наши преци изборили својим животом. Стојимо дубоко поклоњени пред сенима дивјунака.