Обраћање председника Николића - Спомен парк Јајинци

Поштовани потпредседниче Народне скупштине,
Уважени чланови Владе Републике Србије,
Часни оци,
Ваше екселенције,
(посебно поздрављам амбасадора Аксела Дитмана, као представника једне нове, другачије Немачке)
Драги потомци страдалника на стратишту у Јајинцима,
Даме и господо, браћо и сестре,

Нема тежег задатка од враћања у прошлост, у страдања невиних Срба, Јевреја, Рома, од сећања на тај део тешке, болне прошлости, због које вечито носимо неизмерни, неописиви бол. Како да живимо мирно док замишљамо ужасне слике десетина хиљада људи, деце, како да не чујемо њихов крик, који се одбија о немилосрђе егзекутора и заглушује сваку изговорену реч.
Пред размерама овог злочина не можемо, а требало би, да останемо неми, и зато постављамо питање на које још нико није дао одговор: како је могуће да човек човеку нанесе толико зла.
Данас у највише вредности српског друштва сврставам то што, упркос свему ми, потомци мученика,
стварамо друштво у коме неће бити мржње, које осуђује и санкционише шовинизам и било који облик насиља, друштво које нема освету као свој циљ.
Сећања на почињена зверства требало би да читав свет, не само нас, упозоре да негује људске вредности и моралу прилагођено понашање, да делује превентивно како би се чак и идеја о таквом понашању сузбијала у самом зачетку.
Ми испуњавамо своју обавезу да негујемо историјско сећање. Нећемо заборавити чињенице поражавајуће за цело човечанство, које би неки да склоне у мрак заборава, а неки да понове без тренутка размишљања.
Страдање десетина хиљада невиних, који су убијани само зато што су oзначени као другачији и мање вредни, мора вечито да опомиње.
Јајинци су тужно место које је злочинац изабрао да у њему покопа и сакрије жртве страшног злочина. Изражавајући свој пијетет према невиним жртвама, показујемо да никада неће бити избрисане из нашег сећања. Зато их понављамо изнова и изнова, у нади да се страдања која ужасну сваког човека, никада неће поновити.
Живимо у доба у коме је лакше обелоданити, бележити и коментарисати прошле и савремене догађаје и учинити их доступним великом броју људи.
Желео бих да свакога ко дели наша размишљања подсетим и подстакнем да у бољој организацији друштвеног памћења још више користи нове технологије.
Друштвене мреже и интернет су једноставан и лако доступан начин на који поруке мира и разумевања могу да стигну до глобалне јавности.

Даме и господо,

Најсрамнија страница човечанства написана је жељом нациста да истребе читаве народе са циљем да напредује само један народ, наводно супериоран. Међу бројним наредбама и декретима који су подстицали на тај злочин,
пример бруталности и безобзирности представља Герингово упутство представницима војних власти на окупираним територијама, у коме се каже:
„Бог зна да ви нисте тамо послани да бисте радили за добробит становништва, већ да из њега исцедите највише што се може, да би немачки народ могао да живи. Ви морате бити као ловачки пси и проњушити где има још нешто што би могло користити немачком народу. То морате извући и послати овамо“. (крај цитата)
Необорив доказ о геноцидним намерама нацистичког режима према српском народу је и чињеница
да је Србија била једина окупирана земља у којој је наређено да се за једног погинулог окупатора стреља сто људи.

Да би сулуда идеја одмазде могла да се изведе одмах и потпуно, организовани су логори као места у којима је стотину мање вредних, а ипак људи, убијано због једног убијеног надчовека, нацистичког војника.
Па ни то нацистима није било довољно.
Човека није довољно само убити. Требало га је пре тога унизити, лишити достојанства. У бројним местима страдања, пре свега логорима, спроводила су се мучења и убијања садистичким поступцима које само болестан ум може да смисли и примени. У почетку, лажна обећања о раду, затим одвођење у логоре у којима су насумице бирани они који ће бити стрељани.
Пре погубљења логораши су држани у страху и ишчекивању који су људе убијали и без пушчаног метка.
О томе сведочи писмо девојке из логора у ком се каже: „Ти не знаш као што и ја сама нисам знала шта значи бити овде. Желим ти да то никада не сазнаш... Какве ли намере имају према нама? У сталној смо напетости хоће ли нас стрељати, дићи у ваздух, депортовати у Пољску... Можда ћемо се једном живи извући одавде и имати један срећнији живот. Сада је толико страшно, да срећнији живот готово да и не желимо.
Још као дете плашила сам се да ћу бити жива закопана. А ово са чим се суочавамо је вид смрти“ (крај цитата)

Понашање према логорашима имало је за циљ да изазове збуњеност тако да нису могли ни да наслуте колико су чудовишне размере злочина који им се спрема.
Када су људи одвођени на пут без повратка, када су схватили шта их чека, у њима се развила жеља да се пред злочинцем не покаже страх. На губилиште су излазили храбро и достојанствено.
О тој храбрости људи који су били свесни да их одводе у смрт, сведоче њихове последње поруке најмилијима (цитирам):
„Знам да ће ти бити тешко да примиш све то, али покушај да будеш храбра и издржиш. Имај на уму да ми нисмо једини и да је пре нас отишло тако много њих“, или „Непријатељ убија моје тело, али мој дух остаје да живи“, затим: „Данас треба да будем стрељан, али не очајавајте, јер се умрети мора. Ја гинем поносно за добро свог народа“.(крај цитата)

Драги пријатељи,
Данас се седамдесет први пут окупљамо да бисмо очували сећање на више десетина хиљада брутално ликвидираних на стратишту у Јајинцима, месту највећег страдања на читавој територији Србије. Без милости су убијани Срби, Јевреји, Роми, грађани Србије и бивше Југославије. Ужасавајући је податак да је убијено сто двадесеторо деце, највише јеврејске, који само што су ступили у живот. Број од 60 хиљада није коначан, јер су невини људи убијани непрестано, без евиденције,
а починиоци су учинили све да прикрију трагове злочина. Али, злочин таквих размера ничим се не може сакрити.

Сведочења о поступцима убијања су болна и ужасавајућа. Готово нестварно изгледају слике бешчашћа, одсуства свега људског и моралног. Егзекуција постаје страшна рутина далека свакој емоцији и здравом разуму: од новембра 1941. године на Бањичком логору је одређена посебна соба за оне који су предвиђени за стрељање. Коначни одабир је био увече. Рано ујутру затвореници су везивани жицом, по двоје или троје, убацивани у камион или блиндирани аутомобил.
А онда, око седам часова ујутру, пред стрељачким стројем стајало је по шест жртава, на сваку два припадника нацистичке војске или полиције, десно и лево од страдалника по један митраљез за случај бекства.
Онда стрељање, па лекар који проверава да ли су погођени тачно у крст обележен у висини плећке, на њиховом телу са кога је скинут накит.
Браћо и сестре,
Заборав и негирање истине су лоши савезници, посебно на нашем Балкану на коме су беснели ратови и који су газили освајачи.
Данас смо више него икада свесни да морамо да погледамо у прошлост и да је сагледамо у свој њеној сложености.
Нашу прошлост изградили су и обележили добри људи. Због њих морамо да будемо истрајни у борби за просперитетну Србију као место трајног мира, у коме никада више неће бити страдања невиних људи.
Да будућност наше деце осигурају добри људи који неће морати да уграде свој живот у наш заједнички дом, у нашу заједничку Србију.
Политика добросуседства, разумевања и подстицања развоја на разним пољима, уз равноправну сарадњу са свима, томе може допринети.
Данас Србија на добар начин учествује у европским и светским збивањима, иако је борба за равноправан положај Србије у светској политици тешка и понекад мучна.
Али, нисте бирали ову власт да говори о томе колико јој је тешко, већ да испуни обећано. Посвећено радимо да бисте били поносни на то што сте грађани Србије.
Добро је, биће боље, али чека нас још много мука и одрицања да бисмо се сврстали у ред држава које нормално и срећно живе.
Уз напоре за опоравак српске економије и за отварање нових радних места, ми и даље водимо битку да не дозволимо улазак самопрокламоване државе Косово у Уједињене Нације.
Улажемо огромне напоре да разумне људе у свету убедимо да Косово не може да постане члан организације УНЕСКО, да је косовска културна баштина, историја, искључиво српска.
Ако смо је чували 11 векова, ми Срби ћемо је чувати и даље, јер је географија, то што се налази на простору Косова и Метохије не чини косовском, већ увек и само српском.
Боримо се на начине који су вама можда недовољно брзи или недовољно видљиви, али су једини могући у ово време када светом влада сила. Боримо се на начин који не понижава Србију, већ је води ка бољој будућности.

Будите сигурни да никада нећемо одустати. Никада нећемо поклекнути. На то нас обавезују хероји који су овде положили своје животе. Наша је обавеза да сведочимо својим поступцима да њихове патње нису биле узалудне.
Учинимо све да као њихови потомци можемо са поносом да кажемо да живимо у Србији и да желимо да останемо у земљи коју су створили својом жртвом.

Те њихове жртве се сећамо, злочин опраштамо, али ни жртве ни злочин никада нећемо заборавити. Њихова страдална прича је наше историјско слово, део нашег бића и основа наше слободарске свести.