Отворено писмо Љиљани Смајловић

Отворено писмо саветнице председника Републике, госпође Станиславе Пак Станковић, упућено госпођи Љиљани Смајловић.

Госпођо Председнице,
Пишем Вам поводом недавне „пресуде" Савета за штампу, на чијем сте Ви челу, а у вези жалбе на кампању коју против председника Републике, његове породице и сарадника воде дневни листови „Блиц" и „Ало", у којој сте се Ви очигледно уживели у улогу судије и „пресудили" да председник лаже, односно да заиста пече ракију док се Србија дави.
Нисам се превише надала да ће Савет за штампу донети одлуку коју би донео свако ко има макар зрнце објективности. Ипак, Председник је по први (а и последњи) пут у животу, одлучио да се жали Савету за штампу и омогући вам да "Блиц" упознате са правим новинарством. Мислили смо – ко зна, можда нас изненадите. Као што нисте. Врана врани очи не вади, каже наш народ.
У вези текста објављеног у „Блицу“, под називом „Док се Србија давила Николић пекао ракију“, који је наведен као пример, али није једини у коме се оличава непрофесионалан однос који је „Блиц“ имао према Томиславу Николићу и пре 20. маја 2012, а поготово после одлуке грађана да буде председник Републике, Савет за штампу, коме сте Ви на челу, бавио се разматрањем дилеме да ли у мају месецу може или не може да се пече ракија? Та чињеница, госпођо Председнице, мени само говори о томе колико сте озбиљно приступили разматрању суштине поступка на који је изјављена жалба и колико сте и Ви лично допринели да расправа има озбиљан карактер.
Каже ми „поуздан и добро обавештен извор“ из дневног листа „Блиц“ у тексту под називом „Николић против Блица 1:7“, објављеном у прошлу суботу: „Тражили смо одговор од сарадника председника Николића где је тачно био и шта је председник радио током спорног викенда, али од његових сарадника добили смо само одговор шта је радио, али не и где је био“... па ето, добили су одговор шта је радио, па су свеједно написали да је пекао ракију. И очигледно им је то било најбитније у целом тексту, пошто су ту измишљотину ставили и у наслов текста. Да су председникови сарадници рекли да је тих дана био на Марсу, они би вероватно написали да је и тамо пекао ракију.
На страну то што је очигледно, по мишљењу господе из „Блица“, а рекло би се и Вашем, госпођо Председнице, да председник Републике осим својих уставних обавеза има још једну - да о свом кретању и поступцима уредно, више пута дневно подноси извештаје „Блицу“ и „Ало“.
И то све је код Вас прошло на Савету за штампу, госпођо Председнице. Да сте другачије оценили жалбу, послали бисте јавности поруку да у српском новинарству мора да постоји принцип одговорности према грађанима, одговорност према оном што се каже или напише. Управо оно што новинари траже од политичара, али изгледа да нису спремни и сами да пруже. Бар не један део новинара. Ви сте свесно заменили тезе, односно крајње злонамерно и бедно исфабрикован наслов да председник пече ракију док се Србија дави, тумачили сте као неиспуњавање председникове “обавезе“ да “Блицу“ одговори где је био и шта је радио. Дајте нам савет, да ли да новинама унапред достављамо ту врсту података или да чекамо формални захтев, обавезу коју, по Вама, морамо да испунимо.
Укратко, председник није пекао ракију, као што није омогућио ташти да добије дипломатски пасош, није постављао своје другове на директорска места, подржао корупцију, сменио Виду Узелац, рекетирао привреднике да изгради цркву, није окружен криминалцима и није у оковима корупције, што су само неки од наслова над измишљотинама и клеветама написаним за последњих неколико година.
Узгред, не одлучује ни о томе са колико новца држава, на разне начине, финансира поједине медије и не плаћа никога да о њему макар не пише лоше. И када има вишка новца, када га прикупи у земљи или иностранству, донира га сиротињи Србије. У то рачунам и породилишта у којима мајке доносе на свет највећу драгоценост у условима који су гори од штала у развијеном свету.
Ракију пече када је време за то, али то сваки прави домаћин у Србији ради сам или заједно са потомцима који живе у граду.
Волела бих да сте жалбу узели озбиљније у разматрање. Било би коректно да сте поред једне стране саслушали и другу, што је постојало чак и у доба инквизиције. Било би добро да сте председника обавестили о одлуци, уместо што смо је сви прочитали у новинама, које су га „победиле“.
Користећи замену теза да председникова служба није одговорила где се он налазио, а не знам да ли постоји нормална држава у свету у којој се на такво питање одговара, донели сте „пресуду“ засновану на лажима измишљених извора из врха СНС да је председник безосећајни, хедоностички лажов. Та пресуда је помпезно дочекана у поменутим новинама и служи за наставак омаловажавања заснованог на измишљотинама. Госпођо Председнице, извор лажи уопште није битан. Лист сноси одговорност ако објави лаж, чак и ако каже ко је ту лаж изрекао. Томе служи проверавање вести из извора. Лист Блиц је од Председништва добио информацију шта је председник радио, а објавио је лаж. То где је председник био, је у овој ствари ИРЕЛЕВАНТНО, а захтев да се то сазна скопчан је са жељом да буде праћен, као да је естрадна звезда.
Да ли овакво писање треба да покаже свету да је Србија прљава балканска земља у којој ништа није светиња? У којој је дозвољено вређати и износити неистине о изабраном председнику?
Било би ме срамота да тело које водим, и коме је циљ да уреди информативни простор, учествује у таквој работи. Знам да и председник мисли да многи у тој струци одавно не знају за срамоту, али то не изговара јавно. Можда због тога имате осећај да га треба извргавати руглу, пошто никоме не прети, обавља свој посао у складу са Уставом, у жељи да грађани Србије живе боље.
Да ли размишљате о томе како би тек била заштићена част грађанина кога остали грађани нису изабрали на функцију председника? Или их можда убеђујете да су погрешили када су га, у немогућим условима харанге и ниподаштавања изабрали? Када би новине могле све што желе они који их плаћају, он можда не би ни био жив.
Ви сте се баш уживели у улогу судије који је на лажи осудио председника Републике. Ја бих рекла да је написан лош сценарио и да сте и сами одиграли улогу у бурлески, која не би била посећена ни у најзабаченијем уличном позоришту.
Искрено, желела бих да верујем, негде у дубини душе, да у Председници и даље имамо новинара кога сам познавала.

Станислава Пак