Покушај ревизије Првог светског рата, усамљен глас или нешто више?

 

Истраживало се и писало о Великом рату, оружаном сукобу огромних размера који је потресао цео свет. До скора, историчари нису имали супротстављена мишљења о томе зашто је до рата дошло, ко су кривци, а ко његове жртве. Било је живих сведока, поносних старина пред којима нису могле да буду написане или изговорене лажи. Скована су опстајала пријатељства између држава и народа за која се мислило да су вечита, једном заувек.

Међутим, у последње време чују се гласови оних који тадашње чињенице стављају у контекст данашњег времена, говорећи о Видовданском атентату као о терористичком акту, који је изазвао Први светски рат. Те тенденције, колико год изгледале безначајне, површне и вредне презира, не могу нас оставити равнодушним.По свему судећи, на делу је нови покушај да се Србија неправедно и неосновано прогласи априорним кривцем, који је више пута у историји узроковао светске недаће. Отвара се простор да стварни кривци оперу савест и крваве руке и скину кривицу са својих плећа.

По трећи пут у распону од једног века, Србија некоме смета. Тенденције ревидирања историје, измишљањем терористичког акта као разлога за почетак Првог светског рата, алудирају да је Србија увукла велики део света у деструкцију огромних размера. Да ли ће то победнице дозволити? Да ли су жртве праведне борбе за слободу узалудне? Ми немамо право да останемо неми, макар се та лаж оличила у једном једином гласу.

Из мноштва догађаја требало би издвојити оне најмаркантније који објашњавају зашто је дошло до Првог светског рата, сагледавајући га из различитих углова. Свакој акцији претходи мисао, а катастрофи Првог светског рата претходила је жеља и стремљење појединих државника да у циљу обезбеђивања бољег живота својих грађана, прегазе друге народе. По њиховом уверењу, ту мање вредну популацију треба неутралисати на путу остварења „праведних“ циљева. Да је то тачно видимо из испољеног презира према „малим“ народима током анексионе и сарајавске кризе. 

Подсетимо се кратко историјских чињеница о Првом светском рату и његовим узроцима из бројне домаће и стране литературе.

Супротности међу великим европским силама су постале видљиве крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, посебно у области источног Средоземља северне Африке и Балкана. Основа те тежње је поновна расподела колонија  првенствено на економском, политичком и војностратешком пољу. Балканско подручје морало је бити уплетено у борбу европских сила.

О резултатима Берлинског конгреса председник америчког удружења историчара Царлтон Ј.Х. Хаyес је изјавио:

"Прије 1878 имало смо Источно питање о једном болеснику (Турска), а након 1878 имамо неколико манијака пошто је Берлински конгрес одвео Балканце у лудило".

Велико је питање како би Европа изгледала данас да је Србија остала у вазалном односу према Аустроугарској, какав је имала у време владавине краља Милана. Сетимо се неповољних спољнотрговиниских аранжмана и железничке конвенције, прихватања окупације Босне и катастрофалног тајног споразума краља са Бечом. Истини за вољу, Милан је захваљујући томе испословао круну и многе личне повластице. Његовим повлачењем, несталном политиком краља Александра и ступањем на престо Петра Првог након мајског преврата, окренуо се точак историје. Србија се окреће решавању својих унутрашњих питања и мења однос према Аустро-угарској. 

Дакле, увод у Први светски рат била је анексија Босне и Херцеговине, са циљем Аустро-угарске монархије да освоји некадашње територије Османског царства и да сломи српски отпор и потпуно неутралише, асимилује и маргинализује Србију и српску нацију на територији Босне, Херцеговине, Црне Горе, Старе Србије, Србије, Македоније.  

Припреме Аустро-угарске и Немачке за рат трајале су више од шест година. У војном смислу те две силе биле су ненадмашне. Моменат сукоба је изабрала Немачка, допустивши и подстакавши свог савезника Аустро-угарску да неоправдано нападне Србију поводом атентата на престолонаследника Фердинанда. Покушај да се Србија повеже са тим, био је безуспешан. Ултиматум Србији и објава рата, већ су добро познато опште место. 

Аустро-угарски војни план био је да се Србија прегази пре но што би се Русија, којој је за извршење мобилизације требало више недеља, могла да појави на попришту с надмоћнијим снагама.

Аустроугарска војска је напала Србију чија се војска бранила на планини Цер. Битка је почела 12. августа 1914. године. Током наредне две недеље Срби су не само сломили аустроугарску офанзиву, него су целу њихову војску натерали на повлачење. Последица тога је да је Аустроугарска морала да држи значајан број војника на фронту са Србијом, што је ослабило њене позиције против Русије.

О блиставим победама Срба речи хвале рекао је и Жозеф Жофр, француски маршал: „Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени са сигурним просуђивањем, са слободом духа и снагом који испољавају мајсторство српског командовања-заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама. “

Ако је атентат који је починила Млада Босна терористички чин због кога је избио Први светски рат зашто није избио после атентата на Фрању Јосифа. Атентатору, Оберданку, коме је од аустријанаца изречена смртна казна, је 1882. г. подигнут у Венецији 1912. г. споменик, и прављен му је читав култ. Када је Италијан Стерле објавио спис у коме велича Оберданка, био је осуђен у Бечу на 5 год. робије, што је изазвало демострације у Италији и затварање универзитета у Риму. Имајући у виду да је окупатор исти (анексија Босне и Херцеговине од стране Беча извршена је 1908.г.), по угледу на ”Младу Италију”  настала и ”Млада Босна”. 

1912. у Мађарском парламенту извршен је атентат на грофа Тису, 1913. румунски националисти изводе атентат бомбом у Дебрецину, Дојчић у Загребу покушава атентат на комесара Скерлеца, а маја следеће, 1914. г., године исто покушава да учини у загребачком позориштву Шефер. 

Ако је Млада Босна терористичка организација шта је онда Француски Покрет отпора из Другог светског рата и његов директни командант, додуше тада у Енглеској, Шарл Де Гол? Зар у борби против окупатора нису дозвољена сва средства?

Да подсетим: Француски покрет отпора (франц. Рéсистанце) деловао је против немачке окупације и колаборационе француске владе током Другог светског рата. Био је подређен  француској влади у егзилу и одбору Слободне Француске у Лондону под управом Цхарлес де Гауллеа. Чланови овога покрета организовали су помоћ ратним заробљеницима, пропаганду саботаже и субверзије као и војне активности у прилог савезничких држава.

Млада Босна залагала за национално, политичко, социјално и културно ослобођење Срба који су на овим српским етничким просторима представљали већински народ и који су живјели у ропству од доласка Турака на ове српске етничке просторе. Какве је акције изводила Млада Босна? После анексије Босне и Херцеговине 1908. године у Сарајеву, Мостару, Тузли, Бањалуци, Требињу и другим градовима групе младих свој отпор окупатору изражавале су демонстрацијама, спаљивањем аустријских и мађарских застава, растурањем летака и брошура.

Узгред, али не и неважно, нису само Срби православне вере остваривали циљеве Младе Босне, слободу за Босну пре свега.

Међу члановима „Младе Босне“осим Гаврила Принципа помињу се и Богдан Жерајић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Боривоје Јевтић, Трифко Грабеж, Јездимир Дангић, Вељко Чубриловић и Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Иво Крањчевић, каснији нобеловац Иво Андрић, Добросав Јевђевић, Јаков Миловић и, посебно, идеолог организације Владимир Гаћиновић.

Ако је атентатом у Сарајеву отпочео Први светски рат, ако је то оправдање за Аустроугарски напад на Србију 12. августа, зашто су 7. августа 1914. француске и британске колонијалне трупе извршиле инвазију на немачки протекторат Тоголанд и зашто су 10. августа немачке колонијалне трупе у Намибији напале Јужну Африку? 

Ако су Срби криви за отпочињање рата зашто су Француски бродови 6. јануара 1915. године, после много натезања са Италијом која је била против, укрцали први транспорт Српске војске у Драчу?

Ниједан рат пре тога није тако драматично променио мапу Европе; нестала су четири царства: Немачко, Аустро-угарско, Отоманско и Руско царство. Четири династије: Хоенцолерни, Хабзбурзи, Романови и Османи, са својом аристократијом су такође пале након рата. Белгија и Србија су биле тешко разрушене. Француска, Немачка и Русија су такође претрпеле страховите губитке. Србија је, према подацима Конференције мира у Паризу 1919 изгубила 1.247.435 људи, односно 28% од целокупног броја становника које је имала по попису из 1914. године.

Историја неког оптерећује неког глорификује, на начин о коме одлучују победници. Помирење, на коме се с правом инсистира у данашње време, не поново да погази мале државе и народе. Не сме данашње време да се инсистира на насилном мењању историје, нема помирења на уштрб истине и правде.

Није разлог за Први светски рат наводни терористички акт Гаврила Принципа. Разлог је дубоко дубљи, шири и даљи. О томе уверљиво и документовано пише немачки историчар Фриц Фишер у својој чувеној књизи ”Рат илузија, Немачка политика 1911 - 1914”.  Немачки цар Вилхелм је био ватрени поборник ратне политике према Словенима, дакле и према Србији: ”Борба између Словена и Германа се не може више избећи, до ње ће сигурно доћи. Када? Видеће се”...”Словени нису рођени да би владали, већ да би били слуге, и то им се мора ставити до знања”.

 23. октобра 1913. г цареви немачке и аустроугарске, Вилхелм и Франц, споразумели су се о уништењу Србије. Отуда је немачки цар већ 13. јуна 1914. г., у Конопишту (Чешка) убеђивао Фердинанда о неопходности обрачуна са Србијом и да је тадашњи тренутак најповољнији за рат. Ипак, Беч није дао потврдан одговор, већ је ситуацију разматрао. Атентат од 28. јуна 1914. г. дао је Намцима нови полет и они су тражили да се Србија уништи, уз образложење да је то питање опстанка Аустроугарске. Вилхелм ИИ је говорио да се са Србима мора рашчистити и по цену европског рата. Према речима немачког филозофа и дипломате Курта Ризлера, смисао рата је био трострук: одбрана од садашње Француске, превентивни рат против Русије и борба са Енглеском око светске доминације.  Србија је била, очигледно, повод који није био вредан ни помена. 

 

Клерикалац, напрасит и милитаристички Франц Фердинанд је омражен у Мађарској  (обећавао да ће укротити Мађаре)а није био омиљен ни од аустријских Немаца. Показивао је презир према Србима и дошао баш за Видовдан да руководи антисрпским војним маневрима. Атентат у Сарајеву у Бечу није примљен као неко велико зло, напротив. Гроф Чернин описује ”штимунг” у Бечу, да је било више оних који су се радовали него оних који су туговали, а угледни аустријски политичар тога времена Редлих бележи да се у Бечу нигде није могла приметити нека жалост и да је свуда свирала музика... Британски новинар и публициста Стид из престонице Хабзбурга пише да у војним круговима, редакцијама листова, чак и на самом двору, међу члановима владајуће куће, ”манифестовала се непристојна радост”... 

Атентат на престолонаследника Фердинанда је могао да буде повод, околности су биле повољне а жеље су се поклопиле са могућностима.

Шта је разлог за ново тумачење? Можда стара теорија да савест може да се опере сребрњацима? Не усуђујем се да размишљам о томе шта ће Србија да преживљава 2041. године, ако овакав распоред снага и утицаја успе да преживи.

Србија у протеклих двадесет година није имала ни добру, а камоли бриљантну дипломатију. Постали смо априорни кривац за многе недаће изазване погрешкама светских моћника, за први светски рат, рат у бившој Југославији, не дај Боже да су у ово време и неки други јубилеји. Неки су то максимално искористили и капитализовали, али нека се не заносе. Срби се у добру не узносе, а у злу не понижавају. Двадесет година у историјском контексту представља кап у мору. Истина је истина; Србија од истине неће одустати. Храбар и правдољубив српски народ неће устукнути пред силом новца и уцена. Неће одустати ни када га приказују обешеног на трговима европских градова.

Зато данас, када се са поносом сећамо своје храбре и херојске прошлости, трудимо се да је будемо достојни. Престанимо да тражимо трн у оку својих ближњих, извадимо балван из свог ока и видимо у чему све грешимо. Треба да се запитамо да ли ће нас бити за сто година са оваквим наталитетом? Да се запитамо како живе Срби у Хрватској, Црној Гори, БиХ, Македонији, шта смо урадили за Србе на Косову и Метохији? Свакодневни проблеми са којима се суочавамо не могу бити изговор за решавање питања судбине нашег народа. На то нас обавезују странице историје коју ће писати наши потомци. До задњег даха морамо истрајно да се боримо за истину и опстанак Србије, очување наше територије, наше културе, идентитета, интелекта, језика, историје.

Удружени, ми ћемо успети...