Председник Републике Србије Томислав Николић открио спомен-обележје „Српским мајкама.“

БЕОГРАД, 24.03.2017. - У Дому Војске Србије данас је, на годишњицу почетка НАТО бомбардовања, откривено спомен-обележје "Српским мајкама", а председник Србије Томислав Николић поручио је да то треба да буде симбол наше захвалности свим мајкама, које су сачувале Србију и сачувале живот. Николић је у обраћању у Дому Војске рекао да су на данашњи дан, пре 18 година, пале прве бомбе на једну суверену државу, која је, као и увек у својој историји, била принуђена да брани своје.

Даме и господо,

Сестре и браћо,

Драги грађани Србије,

На данашњи дан, пре осамнаест година, пале су прве бомбе на једну суверену државу која је, као и увек у својој историји, била принуђена да брани своје. По Србији су, као по слами, млатили својим ракетама и бомбама напуњеним уранијумом. Морао сам недавно, у Савету безбедности УН, да их оптужим како се њихово дивљаштво над нашим народом као бумеранг вратило деци целог света. Обогатили су цео свет осиромашеним уранијумом, зато што вода, ваздух и подземни токови не знају за границе. Мислећи да уништавају друге, уништавали су заправо и себе, своју децу, свачију будућност.

Сваке године на овај дан сећамо се жртава бомбардовања и у тишини, пламеном упаљене свеће, обасјавамо имена невино страдалих људи, наших невиних суграђана, без обзира да ли су страдали као војници, цивили, деца, нејач.

Али овај датум од данас ћемо памтити и као дан када је овде, на здању подигнутом добровољним прилозима српских војника и официра из Балканских ратова и Првог светског рата, откривена спомен-плоча српским мајкама.

Свим нашим мајкама, и оним чија дeца, коју су рађале док су на Србију падале прве бомбе,  данас славе пунолетство.

Никада се нећемо довољно захвалити, довољно одужити храбрим, одважним женама које су писале историју Србије онако како само мајка уме. Хранитељке и ратнице, чуваркуће и хероине, мајке су незаобилазни део повесне приче о страдању, победи и уздигнућу Србије кроз читаву њену прошлост. Мајка је сачувала нејач и пламен на огњишту док је свака мушка глава дорасла џефердару, пушки, топу, одлазила да диже буне, води ратове, ослобађа и чува прадедовску земљу. Мајка је на прагу чекала ратнике, сахрањивала и носила црну мараму целог живота, и одлазила тихо на гробље молећи Бога да је ту и остави.

Ко је и у љути бој јуришао једнако храбар као и сваки војник, ко је у војним болницама видао ране? Па кад прођу војевања, опет су рађале кћери, и синове за њиву и женидбу или за неки нови рат.

Мајка је светиња. У мукама је дозивамо, у њу се кунемо, уметници јој посвећују најмилије стихове, најлепша платна, ноте. А оне скромне, увек негде иза нас, срећне кад им је дете срећно, здраве кад им је чедо здраво, живе кад им се син из рата врати. Бдију над нама од дана рођења: нежне кад нас милују пред сан, снажне кад нас бране, рањиве на наше муке и непобедиве кад се боре за нас.

Нека ова спомен-плоча буде симбол наше захвалности мајкама које су хиљадама година рађале државнике и јунаке, хлеботворце и ратнике-победнике, које су водиле земљу кад није имао ко, спашавале и своју и туђу децу, биле ратнице и хероине, али пре свега и увек мајке које су сачувале кућу, сачувале Србију, сачувале живот!