Саучешће поводом смрти епископа моравичког Антонија

„Са великом тугом сам примио вест о изненадној смрти преосвећеног епископа моравичког Антонија, духовника који је славу светосавља пронео од Жиче и Студенице до Москве и чији драгоцени поклон, икону Светог Николе, чувам и данас са посебним пијететом.

 

Сећам га се као човека који је, упркос високом звању и одговорним задужењима, у свакој прилици показивао монашку скромност и кротост, истовремено вршећи своју дужност мудро, непоколебљиво и са посебним поносом на Србију и њено неизмерно духовно наслеђе које је са љубављу уткао у снажне везе са Руском православном црквом.

 

Иако врхунски ерудита, није се узносио мудростима овога света, свагда захваљујући Богу на даровима које нам свима даје, без обзира на разлике које ми, нажалост, правимо међу собом у овом свету.

 

Беседе су му биле бритке, али и благе. Нико од епископа Антонија није отишао без очинског савета, јер се увек неуморно трудио да  ублажи тугу, патњу или бол свим потребитима који су код њега радо долазили.

 

Следећи чврсто и поносно пут светога Саве, епископ Антоније је стрпљиво, ревносно и самопрегорно утирао широк и светао пут братске  православне љубави између српског и руског народа и наших цркава.

 

Оставивши снажан траг за земаљског живота, током којег нас је поучавао да се увек радујемо, верујемо и надамо, испраћамо га у царство небеско, речима из псалма Давидовог:

 

Нека почива у миру добри наш епископ Антоније, а српски род, који је његовим упокојењем добио још једног молитвеника у небеској лаври, памтиће га заувек.“

 

 

Београд,

11. март 2024. године