Говор председника Републике Томислава Николића на откривању споменика Николи Тесли поводом 160 година рођења

Карађођев парк на Врачару, недеља, 10.7.2016.

ПРОМЕТЕЈ И ТЕСЛА – СМИСАО СВЕТЛОСТИ

Пре три године стајали смо пред истим оваквим спомеником испред Теслине лабораторије у Варденклифу надомак Њујорка: уметничка визија академика, вајара Николе Коке Јанковића и дар добротвора Момчила Моше Тодоровића. 

Данас испуњавамо обећање тада изречено, да ће и у српској престоници осванути једнак споменик као симбол јединственог научника који у једно спаја своје српско порекло и америчку визију. Истоветне, подижемо их у част највећег генија кога је српска мајка отхранила и, као Богородица, поклонила човечанству. 

Зато овом месту и тренутку дугујем и истоветне речи и поруке, исту мисао исказану у Варденклифу, а у част знамења којим данас обележавамо 160 година од рођења научника који је задужио човечанство.

То само живот може да уреди. Никола Тесла је до своје бесмртне славе стигао само Богу знаним путевима. Од дечака из Смиљана, одраслог уз оца-свештеника Српске православне цркве, и мајку – која га је успављивала и будила српским народним песмама о боју на Косову, пре се могло очекивати да наследи парохију, како је отац желео, него ли да постане најзначајнији научник у историји човечанства, проналазач чијој генијалности дугујемо убрзан цивилизацијски ход.

 Николу је, као судбином или провиђењем вођена, задесила за та времена неизлечива болест за коју је само он знао лек – очево обећање, изречено крај болесничке постеље, да ће му дозволити да учи и студира електротехнику.

Тако почиње ход по тешким мукама човека-титана који је пред собом, и не ретко против себе, имао васцели свет и интелектуалну заједницу неспремну на храбре, генијалне теорије о електрицитету, струји, о машинама, бежичним преносима, трансформаторима и иним тада једино машти блиским проналасцима.

Стварајући, Тесла је човечанству подарио и једну димензију о којој се мало или никако говори – нову филозофију живљења, ново схватање човекових могућности, нови развој друштава, држава, васцелог света – нову, до тада непознату могућност да се другачије креира свакодневни појединачни живот. Колико год да је осветлио планету, толико је изнутра осветлио и сваког човека понаособ. Његови изуми су хваљени у техничким наукама, али последице по човеков живот су такве да би га ваљало проучавати више и озбиљније у светлу социлошких, антрополошких феномена, уопште хуманистичких наука. 

Тесла је остао ван свог и нашег времена, човек који је могао, а никада није постао среброљубац, који је само у љубави према људима проналазио мотив за рад и храброст да се избори са неразумевањем.

Његов допринос човечанству поприма митске димензије. Укротио је водопаде, извршио Библијски задатак да буде светлост и у мраку, подарио иновације на којима се данас заснива све што је некада била фантастика и домен писаца и маштара: пут у свемир, телевизија, интернет, телекомуникација, медицински апарати...

У тој митској димензији постао је Прометеј модерног доба. Човеку је подарио светлост и напредак прихватајући без речи личну жртву и тешку усамљеност коју сваки геније носи као свој усуд. Окован незнањима и неприхватањем научне средине, као Прометеј за Кавказ, веровао је у своју мисао и мисију, веровао је да ће га, тамо далеко у будућности, препознати у свом сјају. Геније одбија Нобелову награду. Умире мирно и тихо у скромној хотелској соби. 

Теслине идеје биле су веће од његовог доба, веће од свега што је наука до тада створила и применила. Био је човек будућности. Зато се о њему не може и не сме говорити другачије него ли као о нашем савременику који ће да буде савременик и генерацијама које долазе после нас. И у овом тренутку, Тесла је својим проналасцима међу нама, свеприсутан као вазух.

И ма колико био физички удаљен од црквене порте, дворишта и више пута спаљиване родне куће, Никола Тесла није заборављао одговор на питање ко је, чији је, из ког народа и ког наслеђа. Школарац, студент, проналазач, поштован и оспораван, хваљен и куђен, уздизан до неба и исмеван до увреде, Никола Тесла је знао да мора смело да носи свој крст генијалности, своју прометејску судбу и своје српско порекло.

Никада се неће одрећи свог српског корена, православног дрвеног крста са очевих груди и десетерачког стиха којим га је мати васпитавала, али никада неће заборавити ни подршку, широм отворена врата Америке без чијег схватања напретка и визионарства његове идеје никада не би постале наша стварност.

Рођен као Србин, умро као Американац, Тесла је постао још један историјски чвор који би требало да повезује судбине и пријатељство наших држава и народа. Његове одреднице су српски народ чији је припадник и америчка држава која је развила његове научне потенцијале, а Тесла је ипак, на почетку и на крају, задужио цело човечанство: и Србин и Американац, или – ни Србин ни Американац, већ грађанин света, па тако грађанин и једне нове државе која га својата.

Теслин свет, осветљени свет равноправних, још нисмо створили, а само то је тражио од човечанства.