Обележавање Дана српског јединства, слободе и националне заставе

 

„Постојало је нешто јаче од дивизија и пукова и моћније од оружја, тог 15. септембра 1918. године, када је српска војска, под нашим, српским заставама, кренула у пробијање Солунског фронта и ослобађање отаџбине.

 

Постојало је јединство свих оних различитих, ни по чему истих. Јединство сељака и грађана, војника и официра, православних, али и других, оних који су изгубили мало и оних који су изгубили све.

 

Постојало је, јер то јесте био једини начин, једини пут до слободе. Удружити се, ујединити се и заједно кренути ка најсветијем циљу.

 

Историјска законитост, по којој се у ропство иде раздвојено, а у слободу заједно, још једном је тог 15. септембра показана и доказана.

 

Прво смо морали да се ујединимо, да бисмо, тек онда, наше различитости могли да представимо као слободне.

 

И о томе данас хоћу да говорим. О заставама наших разлика, које морамо да ујединимо, да би свака од њих имала своју слободу, да бисмо сви ми заједно имали своју Србију и Српску.

 

 

Изазови са којима смо суочени нису много мањи него они са којима је била суочена генерација која је победила у Великом рату.

 

Нису, јер и данас, иако то не желимо да видимо,можемо да изгубимо све оно што су у једном тренутку изгубили и они. И слободу, и државу, и животе.

 

Разлика је у томе што овај историјски тренутак од нас захтева да се ујединимо под нашом заставом, нашом тробојком, заставом мира, под заставом живота, и да заједно победимо лудило које, сваког тренутка, може да ове просторе поново претвори у крваву кланицу.

 

Такође, морамо коначно да схватимо да наше неслоге, наше нарцисоидне, а мале разлике, бију битке у којима нико не може да победи, осим оних који желе слабу, поражену и Србију и Српску. Ја не могу увек да говорим о Српској без обзира на то колико је волим, али у таквој Србији нико неће моћи да буде слободан, нико неће имати више права, никоме неће бити боље. Бићемо, додуше, једнаки, али у ропству.

 

Насупрот томе, суштина сваке слободе јесте право на различитост. Право да будемо другачији, да мислимо другачије, да верујемо и не мислимо исто и да свако сања своје, а не туђе снове.

 

Само тако можемо да останемо уједињени и само тако можемо да останемо заједно. Само тако што ћемо све своје различитости удружити, упослити у једном подухвату, у борби за слободу. 

 

 

У тренутку када је читав свет подељен, када ратује, када смо на ивици глобалне катаклизме, морамо да схватимо да само себе имамо, да морамо да се сачувамо, да се спасимо, и да је, за тај спас, неопходно јединство свих нас, Срба.

 

Зато је важан и овај дан. Важан је јер морамо да научимо да поштујемо себе, и своју заставу, и своју слободу. И ма колико немали јединство, да на њему инсистирамо. Онолико колико га немамо данас, имаћемо га сутра. Онолико колико га ни сутра не будемо имали, имаћемо га дан касније, уколико нам то буде завет и уколико нам то буде обавеза. 

 

Не постоји ништа важније него да разумемо тренутак у којем данас живимо.

 

Србија се суочава са великим изазовима. Насрнули су на Косово и Метохију и по сваку цену хоће да га отму из наших руку. Насрнули су и не питају како, не питају и не објашњавају чак ни зашто, не кажу ни зато, само хоће да заврше оно што су одавно почели.

 

Могу само једну ствар да им поручим: хоћете да нам узмете земљу и по ширини и по дужини, а ми вам ни педља наше земље нећемо дати! То је оно што хоћу да знају. Можете да имате силу какву хоћете, можете да будете моћни и велики. Мали смо ми за вас. Разумемо ми вашу снагу. Али, не можете да победите правду, право, не можете да победите одлучност једног народа да буде свој на своме и да не прихвати неправду и, на крају, не можете да победите оно што ми сви осећамо, а то јесте јединство нашег народа. 

 

 

Исто осећа и Србин у Семберији, и Србин у Пироту, и Србин на Косову и Метохији, и на сваком другом месту где Срби живе. Никаквих разлика између нас нема.

 

Да бисмо то могли да чувамо, морамо да радимо заједно, да развијамо наше односе, морамо да се поштујемо.

 

Овај дан није дан у ком обележавамо само три речи, три симбола, него саму суштину нашег постојања.

 

Први је застава. Она под коју можемо сви, она која уједињује све, она која свима нама даје снагу пред којом не постоје препреке.

 

Други је слобода. Слобода која уједињује све наше разлике, слобода која је једини гарант права на другачије мишљење, веру или уверење.

 

Трећи је јединство. Услов свих услова, једини начин да и заставу, и слободу, и различитости сачувамо. 

 

 

Они који хоће да буду другачији, морају да буду слободни. Они који хоће да буду слободни, морају да буду уједињени, јединствени.  

 

Они којима је Србија на првом месту, у којој је свакоме од нас право и слобода других бар подједнако важно као сопствено право и сопствена слобода.

 

Све друго води нас у у супротном смеру, води нас и у губитак територије, и народа, и свега онога што смо градили.

 

Све друго подразумева наше нове поразе и хиљаде и хиљаде живота који ће наново бити бачени, пре него што схватимо да фронтове само уједињени можемо да пробијамо. 

 

 

Мир, као и слобода, чувају се само под једном заставом.

 

И то је и данас мој основни позив. Позив да се окупимо, да се удружимо, да бисмо могли слободни, у миру, да живимо и обезбедимо будућност за нашу децу.

 

Ништа данас Србији није потребније него наше заједништво, за слободну земљу.

 

Не постоји важнији задатак од тог да је заједно, сложно, сачувамо.

 

Нема пречег посла за нас од окупљања под том заставом слободе и мира.

 

И зато позивам све да узму своје заставе и да их донесу под ову једну. Да их удруже, да их споје, да их повежу и покажу свима да, када је о слободи реч, Србију и Српску ништа не може да подели. 

 

Живела Република Српска! Живела Србија!"