Писмо председнику Народне скупштине

Госпођо председнице, У прилогу вам достављам потписане законе: Закон о озакоњењу објеката и Закон о изменама и допунама Закона о државном премеру и катастру.

Нажалост, током скупштинске расправе истицало се, као доминантно питање, да ли ће бити срушене викенд куће мојих синова, Радомира, који је пре седам година изградио викенд кућу од 86,40 м², и Бранислава, који је пре осам година изградио викенд кућу од 58,84 м², а које су биле у поступку легализације по свим, до сада важећим законима.
Представник предлагача је, чак, да би уверио представнике опозиције и неких медија да Закон није писан зато да би се озаконили објекти мојих синова, Закон, заправо, бранио тврдњом да ће они бити срушени.
У таквој ситуацији, свестан да стотине хиљада грађана Србије ишчекују озакоњење својих објеката, а због краткоће времена које сам имао да проценим уставност Закона, начин доношења и начин на који је материја уређена Законом, одлучио сам да процену и одлуку о уставности Закона препустим Уставном суду, уколико се пред њим нађу захтеви за оцену уставности.
Ипак, скрећем Вам пажњу на неке моје дилеме у вези са уставношћу и одређеним решењима Закона о озакоњењу објеката.
Мислим да ће Уставни суд имати прилику да утврди да ли су Законом о озакоњењу објеката извршене повреде Устава Републике Србије и то: чланова 1, 3, 18, 21, 58, 194 и 197 ст. 2, зато што се чини да су Законом нарушена уставна начела владавине права и социјалне правде, људска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, повређена забрана дискриминације (непосредне и посредне) по било ком основу, а нарочито имовног стања, што би довело до неравноправности грађана, повређено право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, као и повређена норма о јединству правног поретка.
Постоји могућност да је Законом повређена и уставна забрана повратног дејства закона и других општих аката, имајући у виду да Устав предвиђа ретроактивност само као изузетак (изузеци се уско тумаче), при чему је битан услов за примену наведеног изузетка да само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона. У овом случају, суштина Закона је његово повратно дејство као целине, при чему би било нарушено и јединство правног поретка. Уз то, највећу корист у самом ефекту Закона имаће не држава и локалне самоуправе, као носиоци јавних интереса, већ поједина физичка и правна лица, и то она која су својим понашањима извршила кривична дела, при чему су њихова чињења и нечињења била и несавесна.
Овим законом су привилеговани учиниоци кривичних дела, јер је према тада важећем позитивном кривичном праву, бесправна градња била кривично дело. Несавесни инвеститори су, док су градили нелегално, знали или су морали знати да је такво њихово понашање представљало кривично дело. На основу овог закона, учиниоци кривичних дела сада су привилеговани у односу на остале грађане који су поштовали право, односно, који су градили легално, са уредном документацијом и дозволама. Општи је правни принцип, свуда у свету, да учинилац кривичног дела, чак и када је дело касније декриминализовано, не може да има корист од свог недопуштеног и кажњивог чињења или нечињења. На тај начин је извршена дискриминација грађана и то у корист учинилаца кривичних дела и несавесних лица!
Неравноправност грађана огледа се и у томе што сe неким нелегалним градитељима објекти руше, док, другим градитељима не само да се не руше, већ се, као привилегованим физичким или правним лицима, такви објекти сада могу легализовати, уз чак непримену важећих кривичноправних норми!
Применом норми овог закона, локалне самоуправе изгубиле би приходе од накнаде за уређење грађевинског земљишта. С друге стране, сви трошкови инфраструктуре и планске документације које су раније поднели инвеститори који су поштовали правни поредак, пашће само на њихов терет, што je joш један пример уставноправне неравноправности.
Несавесни градитељи добиће сада бесплатно све оно што је пало на терет савесних инвеститора! Створиће се јединствена правна ситуација у којој ће, неоснованом ретроактивношћу, несавесна лица, чак, и учиниоци кривичних дела, имати непосредне користи од свог противправног, несавесног и неморалног понашања!
Поред тога, овлашћења локалних самоуправа да одређују цену накнаде зa уређење грађевинског земљишта непосредно су, очигледно, грубо повређена. Наведене цене се, наиме, разликују од случаја до случаја, јер су неке општине уложиле далеко више у путну, водоводну, канализациону и електромрежу, јавну расвету и одржавање путева, па је, на пример, у неким туристичким центрима цена комуналног опремања знатно већа, док неке друге локалне самоуправе немају ни основну инфраструктуру. Отуда јасно произлази не само то да такво законско решење, да цена озакоњења буде иста и у једним и у другим општинама, није правично, већ оно правне субјекте ставља у потпуно неравноправан, дискриминаторски положај.
Закон ставља у неравноправан (дискриминаторски) положај правне субјекте и у вези са њиховим имовним стањем. Закон не само да не штити сиромашне грађане који граде објекте за решавање стамбеног питања и једва састављају крај са крајем (социјално најосетљивије категорије становништва, засигурно, не граде објекте од 1000 и више квадрата), већ их оптерећују исто као да припадају имовински богатијем делу друштва. Наиме, и до сада су власници породичпих објеката до 100 или 200 м² имали извесне повластице приликом легализације, али разлика је сада што сви они који су градили за тржиште и за продају по високим ценама, у туристичким центрима и у великим градовима, добијају јединствену прилику у свету, да по изузетно ниским ценама из нелегалних пређу у легалне токове и тако "уштеде", односно, "зараде" енормне суме новца, док ће, са друге стране, држава и локалне самоуправе остати без средстава која ни у ком случају нису незнатна, напротив.
Дакле, уместо јасног разграничења на комерцијалне и стамбене објекте, сада се општине и инвеститори недвосмислено стављају у неравноправан положај. Нелегални инвеститори комерцијалних објеката сада ћe моћи да продају станове по врло високим ценама, а са друге стране, цене легалних и нелегалних, а озакоњених објеката, биће исте у погледу накнаде, односно таксе, па ће нелегални и несавесни инвеститори вишеструко уштедети, а легални инвеститори ће претрпети ненадокнадиву штету. Да иронија буде већа, њихов лични интерес ће преко овог закона да буде проглашен и заштићен као јавни интерес Републике Србије!
Све ово изузетно је лоша порука за велику већину оних који су до сада све поштено плаћали и поштовали позитивне прописе Републике Србије! Порука и поука би применом овог закона могла да се тумачи само на један начин: као подстрек за непоштовање закона и других прописа и као подстицај несавесном понашању. Физичка и правна лица која поштују прописе трпе штету, а они који их не поштују имају од тога профит! To ни један правни поредак у цивилизованом свету себи не сме да допусти.
Што се Закона о изменама и допунама Закона о државном премеру и катастру тиче, могло би да се деси да неко истакне приговор на ново уређење двостепености поступка, зато што у некадашњем члану 11 стоји следећа формулација:

Члан 11
У управним пословима државног премера, оснивања и обнове катастра непокретности, оснивања катастра водова, као и њиховог одржавања, решава:
1) у првом степену Завод;
2) у другом степену министарство надлежно за послове грађевинарства и урбанизма (у даљем тексту: министарство).

Према одредбама Закона о изменама и допунама Закона о државном премеру и катастру, у члану 3 каже се да се члан 11 мења и да сада гласи:

(1) У поступку оснивања и обнове катастра непокретности, у првом степену решава комисија за излагање на јавни увид података о непокретностима и стварним правима на њима, коју образује Завод,
(2) У поступцима одржавања катастра непокретности и оснивања и одржавања катастра водова, у првом степену решава ужа унутрашња јединица Завода, образована за територију општине, града, односно градске општине – Служба за катастар непокретности (у даљем тексту: Служба),
(3) У поступцима из става 1. и 2. овог члана у другом степену решава Завод.
Оваквим, новим решењем, није обезбеђена права и потпуна двостепеност, односно, и у првом и у другом степену фактички одлучује Завод, то јест, његова посебна тела која је сам Завод оформио (посебне организационе јединице).
На овај начин, могуће је да је дошло до повреде Устава: у питању је члан 36 Устава-Право на једнаку заштиту права и на правно средство. Право на правно средство обухвата управо делотворно право на жалбу и на двостепеност поступка.
Молим вас да са овим мојим писмом упознате народне посланике, који су гласањем прихватили ове законе.

С поштовањем,

У Београду, 27. 11. 2015.

Председник Републике

Томислав Николић