Поносни смо на Пупиново порекло, али га као научника делимо са целим светом.

Говор председника Републике Србије Томислава Николића на откривању споменика Михајлу Пупину

Поштовани председниче Републике Словеније,
Уважени градоначелниче Бледа,
Ваше високо преосвештенство,
часни оци,
Чланови академске заједнице Словеније и Србије,
Драги грађани Бледа,
Даме и господо, пријатељи,

„Чудотворна је љубав која повезује Србина и Словенца и у тој љубави живи моја најјача вера у сјајну будућност југословенских народа“, написао је Пупин 1931. године.
У нашој заједничкој историји било је много значајних људи који су нам оставили наук да једни друге помажемо, да негујемо пријатељство, словенско порекло, да проналазимо и инсистирамо на свему што нам је заједничко и што нас зближава.
Не треба нам више и боље него да као државе и народи останемо пријатељи какви су били Јернеј Копитар и Вук Караџић, или да се боримо једни за друге као што је то чинио Михајло Пупин на мировним преговорима после Првог светског рата.
Његова упорност и дипломатска вештина, неприкосновено поштовање које је као личност имао у међународној заједници, енергија и срчаност, пресудили су да Бледски кот буде у саставу Словеније.
Захвални на овом несебичном личном залагању, грађани Бледа прогласиће Михајла Пупина својим почасним грађанином 1921. године. Зато никоме као Михајлу Пупину и нигде као на Бледу не припада више споменик који је пред нама.

У години у којој УНЕСКО обележава стогодишњицу телекомуникација, а у славу Михајла Пупина који је управо пре једног века пријавио патент у овој области, деветог октобра, на дан када се пре 157 година родио, Република Србија са поносом и чашћу поклања споменик Михајла Пупина Бледу и свим грађанима Словеније. Тако ћемо овековечити још једну нашу лепу, историјску заједничку причу, јер од данас па заувек у Србији и Словенији, у Идвору и на Бледу стоји једнак, у бронзи изливен лик Михајла Пупина – човека који је симбол пријатељства међу нама.

Изузетност и историјски утицаји Михајла Пупина нису до краја истражени у науци, на друштвеном и државном пољу још мање. Пупина би требало проучавати као историјску личност у контексту дипломатије, политике, публицистике за време и након Великог рата, као човека који је својим залагањима и личним ангажманом утицао на судбину заједничке државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевине Југославије, формиране након Првог светског рата.

И колико га свет слави због научних достигнућа, толико би требало и ми да га славимо због угледа и престижа који је наша заједничка држава имала после Великог рата, као и због изузетне преданости у одбрани интереса своје отаџбине.

Угледан и богат, остваривши свој амерички сан, Пупин није морао све то да чини за тадашњу Краљевину Југославију, нити за народе који су били у њеном саставу. Могао је мирно и удобно да живи већ довољно хваљен и слављен као научник.

Зато се о Михајлу Пупину мора размишљати као о човеку јединствених људских вредности, морала и свести о друштвеној одговорности која би требало свима нама да служи као пример, јер је непролазна и ретка врлина.

Дуг пут од снова до стварности прелазе само одважни, неустрашиви, они који верују у себе, своју идеју и своју научну истрајност. А Србија, као мало која земља на свету, може бити поносна на своје маштаре који су храбро остварили визије и због којих је човечанство свој цивилизацијски напредак убрзало до неслућених размера.

Ти научници, поносни на своје српско порекло, постали су међе по којима наука мери време – период до Руђера и од Руђера, до Тесле и од Тесле, до Миланковића и од Миланковића, до Пупина и од Пупина. Њиховим проналасцима и теоријама свет дугује захвалност за свој напредак. Србија је поносна на њих и најмање што може јесте да их увек и свуда помиње, да негује сећање на њихова достигнућа и да најмлађе васпитава не само позивајући се на њихову посвећеност раду и успеху, већ учећи их искреној и несебичној љубави према отаџбини и народу из ког долазе.

Управо та несебична љубав према отаџбини и народу била је једна од најлепших Пупинових особина која је, ипак, остала у сенци научних и педагошких достигнућа. За нас је, међутим, изузетно значајна, нарочито данас када са дистанце од једног века сагледавамо почетак и последице Првог светског рата.

Задивљујућа је свестраност Михајла Пупина, његова друштвена присутност, прилично несвакидашња међу људима усредсређеним на књиге и лабораторије. Неуморан и ретко ангажован, Пупин је један од оснивача НАСЕ, први председник Њујоршке академије наука, члан више европских и светских академија наука, почесни доктор на седамнаест универзитета, поносни професор чији су студенти постајали нобеловци, хуманиста и добротвор, публициста. Редак је случај да неко ко се бави техничким наукама добије Пулицерову награду за књижевност. Још је ређе да аутобиографија једног странца буде обавезна школска лектира у Америци све до поткрај шездесетих година.

У нашим школама књига Михајла Пупина „Са пашњака до научењака“ још увек је тек ретка препорука професора физике ученицима који би да сазнају више. Изузетном радошћу испуњава ме чињеница што је ово Пупиново аутобиографско и, усуђујем се да приметим, дело које је поема оптимизма и победничке животне филозофије, преведено на словеначки језик и штампано захваљујући српској нациналној заједници која живи у Словенији. То је сасвим природно и очекивано, јер је Михајло Пупин више но ико наш заједнички именитељ.

Као да га не бисмо памтили онако како га читав свет памти - по технолошким иновацијама и теоретском зачетку будућег мобилног телефона - Михајло Пупин је силно желео да остане присутан у својој земљи порекла.
Вођен снажним родољубљем, жељан да свет упозна његову земљу, њене лепоте и посебности, Пупин из Америке оснива и финансира низ фондова у Србији о којима се готово ништа не зна у широј јавности, а који су били толико визионарски да су и данас изузетно актуелни, као што су Фонд за школовање омладине, Фонд за објављивање материјала о српским старинама, или Фонд за рад у народном дому и баштованској и воћарској школи у Идвору.

Поред престижног научног рада, наш Михајло Пупин био је радо виђен саговорник и уважени пријатељ у врло угледним, елитним друштвима Америке – од председника државе, преко дипломатских кругова до универзитетских и научних удружења и асоцијација.
Свој углед, нарочито током и после Балканских ратова и Првог светског рата, несебично и, пишу његови савременици, врло срчано, користио је да помогне својој отаџбини. Нико није одбијао новинске чланке угледног научника и талентованог писца које је објављивао, између осталих, и у „Њујорк тајмсу“ и „Индипенденту“. У њима је писао о намерама освајача и страдању Србије. Писао је истину.
Захваљујући пријатељству са председником Вилсоном из студентских дана, први пут у историји Сједињених Америчких Држава, на Белој кући виорила се застава друге земље – Србије. Било је то 1918. године када се проглас председника Вилсона, написан у славу Србије и пријатељства двеју држава које деле исте слободарске и људске вредности, читао на јавним местима и у црквама.
Пупин је из Америке организовао континуирану помоћ у материјалу и људству током Великог рата, а по завршетку, током мировних преговора, својим угледом и невероватним дипломатским талентом, као члан преговарачког тима Краљевине Србије, проширио је територијалну и сваку другу причу будуће заједничке државе Срба са Словенцима и Хрватима.

Драги пријатељи,

Поносни смо на Пупиново порекло, али га као научника делимо са целим светом. У том, научном контексту, најмање је наш. Сваки пут када негде на планет зазвони мобилни телефон, зазвонио је захваљујући почетним Пупиновим патентима из области телекомуникације од пре сто година.
Али, Пупин је био и остао много више од проналазача и професора на Колумбија универзитету. Пупин нам и данас држи лекцију из несебичности, пожртвованости, родољубља, спознаје ширих интереса од личних, идеја већих од њега самог.
Зато је његов научни лик, који ове године слави планета, тек део његовог огромног чојства које нам свима служи на понос.